Ponavljanje tuđeg istraživanja kao tema

Ponavljanje tuđeg istraživanja na novom uzorku je legitimna i često vrlo dobra tema za diplomski rad, pod jednim uslovom: da se u radu od prve stranice zna da je reč o ponavljanju, čije istraživanje se ponavlja i šta je u odnosu na original promenjeno. Ono što razlikuje replikaciju od prepisivanja nije količina izmena nego priznanje porekla.

Prednost je praktična i velika. Instrument već postoji i proveren je, nacrt je razrađen, a poređenje sa originalnim nalazima daje diskusiju koja se sama piše. Student koji ponavlja istraživanje ne troši dva meseca na smišljanje upitnika koji na kraju ništa pouzdano ne meri.

Zamka je isto tako velika i uvek ista: rad u kom se original pominje jednom, u fusnoti, a ostatak teksta zvuči kao da je sve smišljeno na licu mesta. To nije metodološki propust nego pitanje poštenja i na odbrani se tako i tretira.

Da li tvoja katedra prihvata replikaciju kao temu i pod kojim uslovima, proveri u uputstvu i kod mentora pre nego što uložiš vreme — praksa se razlikuje po fakultetima i po oblastima.

Šta se tačno ponavlja

Zamisli objavljeno istraživanje o zadovoljstvu zaposlenih obukama, sprovedeno na uzorku iz velikih preduzeća, sa upitnikom od dvadeset stavki i poređenjem po stažu. Ti isti upitnik primenjuješ u malim preduzećima. Sve što sledi je ilustracija tog zamišljenog slučaja.

Postoje tri stepena, i vredi znati u kom si:

Na diplomskom radu je najčešći i najsigurniji srednji stepen. Verno ponavljanje je teško izvesti jer objavljeni radovi retko daju sve detalje postupka; prošireno traži da dodatak bude obrazložen teorijom, a ne znatiželjom.

Koji god stepen biraš, razlika se popisuje. Tabela u kojoj stoji šta je preuzeto, šta prilagođeno i šta dodato je najkorisnija jedna strana u celom radu.

Kada je opravdano

Replikacija nije sama sebi svrha i mora imati razlog koji se može izreći u jednoj rečenici. Razlozi koji prolaze:

• Drugi kontekst. Original je rađen u sredini koja se od tvoje razlikuje po nečemu što je za nalaz važno — veličini organizacije, delatnosti, obrazovnom nivou, zemlji.
• Protok vremena. Nalaz je star deset ili petnaest godina, a pojava se u međuvremenu promenila.
• Suprotstavljeni nalazi. Dva ranija istraživanja daju različite rezultate, a ti proveravaš koje se ponavlja u tvom kontekstu.
• Mali ili poseban uzorak u originalu. Nalaz je dobijen na uzorku koji ograničava zaključke, pa provera na drugom uzorku ima smisla.

Razlozi koji ne prolaze: „tema mi je bila zanimljiva”, „upitnik je bio dostupan”, „nisam imao ideju”. Svi su iskreni i nijedan se ne piše u rad, jer nijedan ne kaže šta se novo saznaje.

Kako se uopšte stiže do teme koja ima razlog, a ne samo predmet: kako se bira tema za diplomski.

Šta sme da se menja, a šta ne

Pravilo je jednostavno: menja se ono što je predmet provere, ostalo ostaje. Ako proveravaš da li nalaz važi u malim preduzećima, menja se uzorak — instrument ostaje. Ako istovremeno promeniš i instrument, i uzorak, i način obrade, više ništa ne poredi ni sa čim.

Sme da se menja, uz obaveznu napomenu u radu:

• Kontekst i uzorak — to je i smisao posla.
• Pojedine stavke koje u tvojoj sredini nemaju smisla, ali se navodi koje i zašto.
• Jezik instrumenta — prevod je izmena i tako se i piše, sa opisom kako je urađen.
• Obim poređenja — možeš izostaviti deo analiza za koje nemaš podatke.

Ne sme da se menja bez posledica po poređenje:

• Skala odgovora. Ako original ima petostepenu, a ti staviš sedmostepenu, prosečne ocene više nisu uporedive. O tome zašto raspon skale menja sve: Likertova skala.
• Formulacija stavki u smislu, a ne samo u rečima.
• Definicija ključnog pojma, jer se onda više ne meri isto.

Svaka izmena ide u metodologiju, u pododeljak o instrumentu, i tamo se izričito imenuje: šta je instrument istraživanja.

Kako se original citira

Original se ne pominje jednom nego se pojavljuje na pet mesta, i to nije preterivanje nego oblik rada.

1. U uvodu, u rečenici koja kaže da je rad zamišljen kao provera ranijeg nalaza u drugom kontekstu.
2. U pregledu literature, gde se prikazuje šta je original radio i šta je dobio, detaljnije nego ostali izvori.
3. U metodologiji, kod instrumenta, sa podatkom odakle je preuzet i šta je promenjeno.
4. U rezultatima, ako u tabeli stoji kolona sa vrednostima iz originala radi poređenja.
5. U diskusiji, gde se tvoji nalazi stavljaju uz njegove.

Navod se piše obično, po stilu koji traži tvoja katedra. Nema posebnog oblika citiranja za replikaciju — ima samo obaveza da izvor stoji svuda gde se koristi: APA 7 u tekstu.

Jedna rečenica koja mora negde da stoji, najbolje u uvodu i u metodologiji:

Istraživanje je zamišljeno kao provera nalaza koje je Petrović (2019) dobio na uzorku iz velikih preduzeća, primenom istog instrumenta na zaposlene u malim preduzećima, uz izmene opisane u odeljku o instrumentu.

Dozvola za korišćenje instrumenta

Ovo se najčešće preskoči, a lako se reši. Uslovi korišćenja objavljenih instrumenata nisu svuda isti: neki su objavljeni tako da se smeju slobodno koristiti uz navođenje izvora, za neke autor traži da se javiš, a kod nekih upitnik nije ni objavljen u celini nego samo opisan.

Postupak koji uvek radi: pogledaj u samom radu i u njegovim prilozima da li piše nešto o korišćenju, a ako ne piše — pošalji autoru kratak mejl. Većina autora odgovori i rado dâ instrument. Ako odgovor ne stigne, to se ne prećutkuje; u radu se napiše da je instrument rekonstruisan prema opisu u objavljenom radu, uz napomenu da se potpuna istovetnost ne može tvrditi. Ista logika važi i za mejl mentoru — kratak, konkretan, sa jasnom molbom: kako se piše mejl mentoru.

U istoj poruci se pita i za prevod, ako je instrument na stranom jeziku — dozvola za korišćenje ne znači automatski i dozvolu da se napravi nova jezička verzija. Kako se prevod izvodi i šta se posle njega ponovo proverava: prevod instrumenta na srpski.

Kad se nalazi poklope, a kad se ne poklope

Oba ishoda su dobra i oba imaju svoj obrazac pisanja. Ovo je jedini deo rada gde replikacija ima prednost nad običnim istraživanjem, jer se ima sa čim porediti.

Poklapaju se. Ne piše se da je „hipoteza potvrđena i time dokazana”. Piše se da se nalaz ponovio u drugačijem kontekstu, što jača poverenje u njegovu opštost, i navodi se u čemu su se dva konteksta razlikovala.

Odnos između staža i ocene primenljivosti obuka dobijen je i na ovom uzorku, u istom smeru kao kod Petrovića (2019), iako se kontekst razlikuje po veličini organizacije. To upućuje na to da nalaz ne zavisi od veličine preduzeća u meri u kojoj se pretpostavljalo.

Ne poklapaju se. Prvo se traže razlike u postupku i uzorku, pa tek onda u samoj pojavi. Razlika u nalazu nije poraz i ne znači da je neko pogrešio.

Za razliku od originalnog istraživanja, u ovom uzorku razlika po stažu nije uočena. Jedno moguće objašnjenje leži u strukturi uzorka, u kom je udeo zaposlenih sa stažom dužim od deset godina znatno manji; drugo je u tome što u malim preduzećima obuke organizuje neposredni rukovodilac, pa je iskustvo ujednačenije.

Kako se piše kad rezultat ne ide onako kako se očekivalo: neočekivani rezultati.

Pre nego što se odlučiš, pitaj mentora

Četiri pitanja koja štede mesec dana, i sva se postavljaju na jednom sastanku:

1. Da li katedra prihvata ponavljanje objavljenog istraživanja kao temu diplomskog rada?
2. Koliko izmena se očekuje — da li verno ponavljanje prolazi ili se traži bar jedna dodata varijabla?
3. Da li je konkretan rad koji sam našao dovoljno detaljno opisan da se može ponoviti?
4. Šta se traži u prijavi teme, pošto je tema po prirodi vezana za tuđe istraživanje?

Sa odgovorima na ta četiri pitanja i sa tabelom razlika koja je napisana pre prikupljanja podataka, ostatak rada teče lakše nego kod teme smišljene od nule — a diskusija, najteže poglavlje većine radova, već ima svoje uporište.