Likertova skala: kako se koristi i kako se obrađuje

Likertova skala je niz tvrdnji na koje ispitanik odgovara koliko se sa svakom slaže, obično na pet stepeni od „uopšte se ne slažem” do „u potpunosti se slažem”. Ona ne meri činjenicu nego stepen stava, i zato se koristi tamo gde nema tačnog odgovora: zadovoljstvo, percepcija, procena, motivacija.

Tri odluke određuju da li će ti takva skala dati upotrebljive podatke: koliko stepeni ima, da li ima sredinu, i da li su stavke napisane tako da mere jednu stvar. Sve tri se donose pre slanja upitnika, jer se posle ne mogu popraviti — skalu sa četiri stepena ne možeš naknadno pretvoriti u petostepenu, a stavku koja meri dve stvari ne možeš razdvojiti kad su odgovori već skupljeni.

Četvrta stvar je obrada, i tu se u diplomskim radovima najčešće preteruje. Odgovori sa skale su redosledni podaci: znaš da je „slažem se” više od „niti se slažem niti ne slažem”, ali ne znaš da je razmak između ta dva stepena isti kao između bilo koja druga dva. Zbog toga postoji granica onoga što se sme tvrditi na osnovu prosečne vrednosti, i o njoj je ovde najviše reči.

Šta skala zapravo meri

Jedna stavka na Likertovoj skali daje jedan podatak: koliko se ispitanik slaže sa tom tvrdnjom. Pojam koji istražuješ skoro nikad nije tako uzak.

Ako meriš zadovoljstvo poslom, jedna tvrdnja („Zadovoljan sam svojim poslom”) daje nestabilan podatak — zavisi od dana, od tumačenja reči „posao”, od toga na šta je ispitanik prvo pomislio. Zato se pojam razlaže na dimenzije, pa svaka dimenzija dobije dve do tri stavke. Skor dimenzije je onda prosek njenih stavki, i mnogo je stabilniji od bilo koje pojedinačne.

Postupak razlaganja pojma na merljive dimenzije opisan je zasebno: operacionalizacija pojmova. Bez tog koraka skala izgleda uredno, a meri nešto što se ne poklapa sa hipotezom.

Ako u radu porediš dva ili tri pojma istim merilom, umesto tvrdnji se ponekad bolje uklapa instrument sa parovima suprotnih prideva: semantički diferencijal.

Broj stepeni

Najčešći izbor je pet. Sedam daje finije razlike i češći je u preuzetim instrumentima. Manje od pet sužava raspon toliko da se razlike među ispitanicima gube.

Pravilo koje vredi više od izbora broja: ista skala kroz ceo upitnik. Ako jedan blok ide na pet stepeni, a drugi na sedam, ispitanik gubi ritam i greši, a ti u obradi ne možeš da uporediš skorove bez preračunavanja.

Krajevi se uvek ispisuju rečima, ne samo brojevima.

Slabo: Ocenite tvrdnje ocenama od 1 do 5.

Jako: Za svaku tvrdnju označite koliko se slažete: 1 — uopšte se ne slažem, 2 — uglavnom se ne slažem, 3 — niti se slažem niti ne slažem, 4 — uglavnom se slažem, 5 — u potpunosti se slažem.

Neutralna sredina

Srednji stepen je mesto na kom se sastaju tri različite stvari: stvarno neutralan stav, nemanje mišljenja i izbegavanje odgovora. Skala ih ne razlikuje, i to je njeno poznato ograničenje.

Dva rešenja, oba legitimna, ali oba traže rečenicu obrazloženja u metodologiji:

Zadrži sredinu. Ispitanik koji zaista nema stav ima gde da ga smesti. Cena je što se deo odgovora nagomila u sredini i razlike se stanjuju.

Izbaci sredinu (paran broj stepeni). Ispitanik mora da se opredeli. Cena je što oni bez stava biraju nasumično, pa dobijaš odgovor koji ne postoji.

Treća mogućnost je da sredinu zadržiš, a pored skale dodaš zasebnu opciju „Ne mogu da procenim” ili „Ne odnosi se na mene”. Ta opcija ne ulazi u prosek — tretira se kao izostao odgovor i prikazuje zasebno. Ako je koristiš, moraš to i da napišeš, jer inače čitalac ne zna zašto se broj odgovora razlikuje od pitanja do pitanja.

Kod tvrdnji koje se ne odnose na sve ispitanike, ta opcija je nužna. Tvrdnja „Zadovoljan sam obukom koju sam prošao” nema smisla za nekoga ko obuku nije prošao, a bez izlaza on će izabrati sredinu i pokvariti ti podatak.

Kako se pišu stavke

Stavka je tvrdnja u prvom licu, kratka, o jednoj stvari, bez negacije i bez pojmova koje ispitanik tumači po svom.

Slabo: Rukovodstvo ne zanemaruje predloge zaposlenih i redovno unapređuje organizacionu klimu.

Dve greške u jednoj rečenici: negacija koju treba dvaput obrnuti u glavi, i dva sadržaja spojena veznikom. Ispitanik koji misli da se predlozi slušaju, a klima ne unapređuje, nema šta da odgovori.

Jako: Moji predlozi se razmatraju kada ih iznesem nadređenom. (zasebna stavka) / U poslednjih godinu dana primetio sam poboljšanje u načinu na koji se komunicira u timu. (zasebna stavka)

Još nekoliko pravila koja hvataju većinu problema:

• Bez „uvek”, „nikad”, „svi” — apsolutne reči teraju na neslaganje čak i onoga ko se u suštini slaže.
• Bez dva vremena u jednoj stavki — „Bio sam i ostao zadovoljan” meri dva perioda.
• Bez stručnog žargona koji ispitanik nije dužan da zna.
• Slična dužina stavki unutar bloka; duže stavke se čitaju površnije.
• Osam do dvanaest stavki po bloku je granica posle koje ljudi počinju da odgovaraju mehanički, u koloni.

Obrnute stavke

Obrnuta stavka je namerno napisana u suprotnom smeru od ostalih, da bi se prekinulo mehaničko odgovaranje niz kolonu. U bloku o zadovoljstvu, između pozitivnih tvrdnji stoji jedna tipa „Razmišljam o promeni posla”.

Dve stvari moraju da važe ako ih koristiš:

1. Obrni ih pri obradi. Na petostepenoj skali 1 postaje 5, 2 postaje 4, 3 ostaje 3, 4 postaje 2, 5 postaje 1. Ako to ne uradiš, prosek bloka je besmislen, a ti to najčešće nećeš primetiti jer broj i dalje izgleda uverljivo.
2. Napiši u metodologiji koje su stavke obrnute i da su rekodirane pre računanja.

Zbog toga se obrnute stavke unose onako kako je ispitanik odgovorio, a prekodiraju u zasebnoj koloni: kako se ankete kodiraju u tabelu.

Ovo je greška koja se najčešće otkrije tek na odbrani, kad neko iz komisije pročita stavke i pita kako je moguće da blok ima visok prosek kad jedna tvrdnja govori suprotno.

Šta se sme računati

Odgovori na pojedinačnoj stavki su redosledni podaci. Na njima se bez ikakve ograde prikazuju:

• frekvencije i procenti po stepenima,
• medijana,
• mod,
• udeo onih koji se slažu (zbir stepena 4 i 5), što je često najčitljiviji način prikaza.

Prosečna vrednost pojedinačne stavke je tačka spora. Formalno, prosek pretpostavlja jednake razmake između stepena, a skala to ne garantuje. U praksi se prosek ipak najčešće računa, naročito kad se više stavki sabira u jedan skor dimenzije — jer takav skor se ponaša kao brojčani podatak. Prakse se razlikuju po katedrama i po mentorima, pa ovo proveri pre nego što uđeš u obradu.

Rešenje koje prolazi u oba slučaja: prikaži i prosek i raspored odgovora. Prosek daje jedan broj za poređenje, raspored pokazuje da li iza tog broja stoji složna grupa ili dve suprotstavljene.

Primer zašto prosek sam ne govori dovoljno, na izmišljenim brojevima jednog zamišljenog istraživanja: dve stavke imaju isti prosek 3,0. Kod prve su skoro svi odgovori na stepenu 3. Kod druge je polovina na 1 i 2, a polovina na 4 i 5. Ista prosečna vrednost, potpuno različit nalaz — u prvom slučaju ravnodušnost, u drugom podeljen kolektiv. To razdvaja standardna devijacija, o kojoj detaljnije: deskriptivna statistika u diplomskom radu.

Ono što se ne sme je tvrditi da razlika između dva proseka postoji kao razlika u populaciji, samo zato što brojevi nisu isti. Prosek 3,6 naspram 3,4 u tvom uzorku je zapažanje o uzorku, ne dokaz o razlici. Kako se to formuliše da ne prekorači podatke: korelacija ne znači uzročnost.

Kako se skala opisuje u metodologiji

Pet rečenica pokrivaju sve što se traži: koliko stepeni, šta znače krajevi, koliko stavki i po kojim dimenzijama, odakle su stavke izvedene, i kako su obrađene.

Stavovi su mereni petostepenom skalom slaganja (1 — uopšte se ne slažem, 5 — u potpunosti se slažem). Instrument sadrži 18 stavki raspoređenih u četiri dimenzije, sa po četiri do pet stavki po dimenziji. Stavke su izvedene iz teorijskog okvira izloženog u drugom poglavlju i prilagođene kontekstu istraživanja. Tri stavke su formulisane u obrnutom smeru i rekodirane su pre obrade. Za svaku dimenziju izračunat je prosečan skor, a uz njega se prikazuje i raspored odgovora po stepenima.

Ako si skalu preuzeo iz tuđeg instrumenta, navedi izvor i da li si je menjao. Ne navodi koeficijente pouzdanosti koje nisi izračunao — to je tvrdnja koja se na odbrani proverava jednim pitanjem. Šta pouzdanost znači i šta se sme reći bez računanja: pouzdanost i validnost.

Najčešće greške

• Mešanje skala kroz upitnik, pa se skorovi ne mogu uporediti
• Krajevi označeni samo brojevima, bez reči
• Stavka koja meri dve stvari, spojena veznikom
• Negacija u stavki, pa se odgovor mora dvaput obrtati
• Obrnute stavke koje nisu rekodirane pre računanja proseka
• Nema izlaza za ispitanike na koje se tvrdnja ne odnosi
• Prosek prikazan bez rasporeda odgovora i bez mere rasipanja
• Jedna stavka po dimenziji, pa je skor nestabilan
• Tvrdnja o razlici izvedena samo iz razlike dva proseka

Provera pre slanja upitnika

1. Ima li svaka dimenzija bar dve do tri stavke?
2. Je li broj stepeni isti u celom upitniku i jesu li krajevi ispisani rečima?
3. Da li sam odlučio šta radim sa sredinom i mogu li to da obrazložim?
4. Postoji li stavka koja meri dve stvari ili sadrži negaciju?
5. Znam li tačno koje stavke su obrnute i gde ću ih rekodirati?
6. Postoji li opcija za onoga na koga se tvrdnja ne odnosi?
7. Znam li unapred koji prikaz idem u rezultatima — prosek, udeo slaganja ili oboje?

Ostatak upitnika oko ove skale — redosled delova, uputstvo i tipovi pitanja — pokriven je zasebno: kako se pravi upitnik za diplomski rad. Pre slanja skalu isproba mala grupa ljudi, jer se nejasne stavke vide tek kad ih neko drugi čita: pilot istraživanje pre glavne ankete.