Prevod instrumenta na srpski

Instrument je pronađen, dozvola dobijena, stavke prevedene za jedno popodne. To izgleda kao gotov posao, a zapravo je mesto na kom se rad najtiše pokvari: od tog trenutka više ne koristiš proveren instrument nego svoju verziju, a svojstva iz literature se na nju ne prenose sama.

Ovaj tekst je o postupku kojim se ta razlika smanjuje i, još važnije, o tome kako se opisuje. Kako se do instrumenta uopšte dolazi i kako se traži dozvola: upitnik preuzet iz literature.

Zašto prevod nije samo prevod

Stavka u upitniku nije rečenica iz teksta. Ona treba da kod ispitanika pokrene isto razumevanje kao original — a to ne zavisi samo od reči.

Tri stvari se razilaze i kod tačnog prevoda.

Značenje reči. Termin koji u jednom jeziku ima uzak smisao u drugom ume da bude širok ili neutralan, pa stavka meri nešto blaže ili oštrije nego u originalu.

Jačina izraza. Skala sa stepenima nosi reči koje moraju da budu podjednako razmaknute. Ako su dva susedna stepena u prevodu skoro sinonimi, ispitanik bira nasumično između njih.

Kontekst koji se podrazumeva. Stavka koja pominje ustanovu, običaj ili radnu praksu koja kod nas ne postoji ne meri ništa. Ona se ne prevodi doslovno nego prilagođava, i to se napiše.

Iz toga sledi pravilo koje čini ceo ostatak postupka: cilj nije verna reč nego isto pitanje.

Ista logika važi i za sve što nije sama stavka: uputstvo na početku, oznake stepena skale, primeri i demografska pitanja. Uputstvo se najčešće prevede površno, a upravo ono određuje na šta ispitanik misli dok odgovara — na poslednjih mesec dana, na uobičajeno stanje ili na trenutak popunjavanja.

Dozvola pokriva i prevod

Ovo se često previdi. Dozvola za korišćenje instrumenta ne znači automatski i dozvolu da se napravi nova jezička verzija.

Zato se u mejlu autoru pita odjednom: sme li se instrument koristiti i sme li se prevesti na srpski za potrebe diplomskog rada. U istoj poruci se pita i da li srpska verzija već postoji — dešava se da postoji, a da je nisi našao, i tada se koristi ona, uz njen izvor.

Ako uslovi korišćenja koji stoje uz instrument izričito uređuju prevođenje, oni se poštuju onako kako su napisani. Ako ništa ne piše, odluka ide preko mentora.

Odgovor autora se čuva, a u metodologiji stoji rečenica da je prevod rađen uz njegovu saglasnost.

Postupak: prevod, povratni prevod, usaglašavanje

Ovo je oblik koji se u literaturi najčešće opisuje i koji se u studentskom radu može sprovesti.

Prevod. Instrument prevodi više osoba nezavisno, svaka svoju verziju, bez dogovaranja. Bar jedna od njih treba da poznaje oblast o kojoj je reč, a bar jedna da dobro vlada jezikom originala.

Usaglašavanje. Verzije se stave jedna pored druge i za svaku stavku se bira formulacija. Mesta na kojima se prevodi razilaze su najvrednija — tu se obično krije razlika u značenju. Odluke se zapisuju u tabeli.

Povratni prevod. Usaglašenu srpsku verziju neko ko nije video original prevodi nazad na jezik originala.

Poređenje sa originalom. Povratni prevod i original se upoređuju stavku po stavku. Tamo gde se razilaze, srpska formulacija se popravlja i postupak se za te stavke ponavlja.

Koliko ljudi učestvuje u kom koraku nije stvar pravila nego onoga što možeš da obezbediš. Ono što se traži jeste da niko ne radi dva koraka — onaj ko je prevodio ne radi povratni prevod, jer se seća originala.

U diplomskom radu se ovo često svede na manji obim nego u objavljenim istraživanjima. To je prihvatljivo ako se napiše tačno ko je šta radio, umesto opšte rečenice da je „primenjen postupak dvostrukog prevoda”.

Zapisuje se sve: ko je prevodio, kojim redom se išlo, koje stavke su se razilazile i kako je odlučeno. Ta tabela je jedini dokaz da je postupak sproveden, i iz nje se piše par pasusa u metodologiji.

Prevodioci ne moraju biti sudski tumači niti plaćeni profesionalci. Obično su to ljudi iz tvog okruženja koji jezik zaista znaju — student sa jezika, kolega iz struke koji radi na tom jeziku, neko ko je u toj sredini živeo. U metodologiji se opisuje njihova kvalifikacija, ne ime.

Provera na ljudima pre glavnog prikupljanja

Prevod koji izgleda dobro na papiru ume da zapne kad ga neko popuni. Zato ide proba, i to sa ljudima iz iste grupe kojoj je instrument namenjen.

Najkorisniji oblik je da ispitanik popunjava naglas i usput govori kako razume svaku stavku. Gledaš tri stvari: da li je razumeo pitanje onako kako je zamišljeno, da li su mu stepeni skale jasno različiti i gde je zastao ili tražio objašnjenje.

Stavka na kojoj se dvoje ljudi zaustave na isti način nije loše popunjena — loše je formulisana, i vraća se na doradu.

Kako se proba postavlja, koliko traje i šta se posle nje sme menjati: pilot istraživanje. Ono što se tu uoči najčešće nije greška prevoda nego formulacija koja bi smetala i na izvornom jeziku.

Šta se posle prevoda ponovo proverava

Ovo je deo koji odlučuje kako se rad brani.

Podaci o svojstvima instrumenta iz literature odnose se na original, na uzorku autora. Na tvoju verziju se ne prenose. Zato se pouzdanost računa na tvojim podacima i prikazuje u rezultatima, a ne u metodu. Šta se pod tim tačno podrazumeva i šta se u studentskom radu realno traži: pouzdanost i validnost.

Iz toga slede dve rečenice koje se pišu bez izvinjavanja. Prva, u metodologiji: instrument je preveden za potrebe ovog rada i nije prethodno proveravan na uzorku iz naše sredine. Druga, u ograničenjima: nalazi se zbog toga ne porede neposredno sa rezultatima istraživanja u kojima je korišćen original.

Rad koji to napiše unapred odgovara na pitanje koje bi na odbrani inače došlo kao prigovor. Kako se ograničenje formuliše da ne oslabi rad: ograničenja istraživanja.

Kako se piše u metodologiji

Obično tri do pet rečenica, u opisu instrumenta.

Primer: „Instrument je preuzet iz rada u kom je objavljen, uz saglasnost autora, koja je obuhvatila i prevod na srpski jezik. Instrument su nezavisno prevele dve osobe; verzije su upoređene i usaglašene, a usaglašenu verziju je treća osoba, koja original nije videla, prevela nazad na jezik originala. Razlike uočene pri poređenju odnosile su se na tri stavke i otklonjene su izmenom formulacije. Prevedena verzija je probno popunjena sa pet osoba iz ciljne grupe, pri čemu je izmenjena formulacija jedne stavke. Instrument u prevedenom obliku nalazi se u prilogu.”

U prilogu stoji verzija koja je zaista išla ispitanicima, sa oznakom izvora originala. Ako uslovi korišćenja ne dozvoljavaju objavljivanje celog instrumenta, to se proverava sa mentorom pre nego što se prilog sastavi.

Najčešće greške

• Prevod urađen bez pitanja da li dozvola pokriva i prevođenje
• Nije provereno da li srpska verzija već postoji
• Jedan prevodilac, bez ijedne provere, pa postupka nema
• Povratni prevod uradila ista osoba koja je i prevodila
• Stavke koje se razilaze prećutane, umesto da budu opisane
• Podaci o pouzdanosti iz literature prikazani kao svojstvo prevedene verzije
• Prilagođen kontekst stavke bez ijedne reči o tome u metodologiji
• U prilogu original, a ispitanicima išla prevedena verzija