Demografska pitanja: koja i zašto

Demografska pitanja su ona koja opisuju ispitanika, a ne njegov stav: pol, godine, obrazovanje, staž, radno mesto, veličina organizacije, mesto stanovanja. U upitnik ne idu zato što „tako izgleda ozbiljnije”, nego zbog dve konkretne svrhe: da se opiše ko je odgovarao i da se odgovori uporede po grupama.

Otuda pravilo koje rešava skoro sve nedoumice oko ovog dela upitnika: pitaj samo ono što ćeš stvarno koristiti u analizi. Za svako demografsko pitanje moraš unapred da znaš da li ide u opis uzorka, u poređenje grupa, ili u oba. Ako ne ide nigde, izbaci ga — troši strpljenje ispitanika, a u malim kolektivima ga i približava prepoznavanju.

Drugi deo je tehnički, i tu se gubi najviše podataka: kategorije odgovora. Pogrešno postavljene kategorije se posle ne mogu popraviti, jer ne možeš naknadno da saznaš tačnu godinu ako si pitao samo za raspon, ni da razdvojiš dve grupe koje si spojio u jednu.

Kad se demografsko pitanje isplati

Test je jedna rečenica: napiši unapred rečenicu iz poglavlja sa rezultatima u kojoj se taj podatak pojavljuje. Ako ta rečenica ne može da se napiše, pitanje ne treba da postoji.

Uobičajen skup za diplomski rad iz društvenih ili ekonomskih nauka je četiri do šest pitanja. Više od toga se retko koristi, a svako suvišno pitanje povećava broj ljudi koji odustanu pre glavnog dela.

Kako se od tih pitanja pravi opis uzorka i šta u njemu mora da stoji: uzorak u istraživanju.

Poređenje grupa određuje kategorije

Ovo je najvažnija veza u celom tekstu: ako planiraš da porediš grupe, kategorije moraš da postaviš tako da svaka grupa ima dovoljno ljudi.

Zamisli istraživanje sa devedeset ispitanika i hipotezom da se zadovoljstvo razlikuje po dužini staža. Ako staž pitaš kroz šest kategorija, moguće je da u dve od njih završi po pet ljudi, i poređenje na tim grupama se ne može odbraniti. Tri kategorije — do pet godina, šest do petnaest, preko petnaest — daju grupe od tridesetak ljudi i poređenje koje ima smisla.

Bezbedniji put, kad je izvodljiv: pitaj tačan broj, pa grupiši u obradi. Tačan podatak o godinama staža uvek možeš da svrstaš u kategorije kasnije, kad vidiš kako su ispitanici raspoređeni. Obrnuto ne ide.

Slabo: Koliko godina radnog staža imate? (1–3 / 3–5 / 5–10 / 10–15 / 15–20 / preko 20)

Kategorije se preklapaju na granicama, ima ih previše za uzorak od devedeset ljudi, a onaj ko ima tačno pet godina bira nasumično.

Jako: Koliko punih godina radnog staža imate u ovoj organizaciji? Upišite broj: ____

Ili, ako ispitanici nerado upisuju brojeve: (Do 2 godine / Od 3 do 5 / Od 6 do 10 / Od 11 do 20 / Preko 20) — granice se ne preklapaju i svaki slučaj ima tačno jedno mesto.

Podatak po kom se grupe porede je varijabla u tvom nacrtu; podatak koji samo opisuje ko je odgovarao to nije.

Kako se postavlja svako od uobičajenih pitanja

Pol. Dve ponuđene kategorije plus mogućnost neizjašnjavanja, ako je to u skladu sa uputstvom tvoje katedre. Pitaj ga samo ako ćeš porediti odgovore po polu ili ako opis uzorka to traži.

Godine. Tačan broj godina ili rasponi od deset godina. Rasponi se prave tako da odgovaraju tvom uzorku: „18–24, 25–34, 35–44, 45 i više” ima smisla kod zaposlenih, a nema kod studenata gde je skoro ceo uzorak u prvoj kategoriji.

Obrazovanje. Kategorije po stepenima koje su u tvojoj sredini prepoznatljive. Ne mešaj nivo obrazovanja sa zanimanjem.

Staž. Razdvoj ukupan staž od staža u toj organizaciji, ako su oba bitna. Ako nisu, pitaj samo jedan.

Radno mesto ili pozicija. Najosetljivije pitanje u malim organizacijama. Uopšti ga u nivo — „izvršilac / rukovodilac tima / rukovodilac sektora” — umesto tačnog naziva.

Veličina organizacije, sektor, delatnost. Ako uzorak obuhvata više organizacija, ovo je često najkorisniji podatak za poređenje.

Kod svakog od njih ista dva svojstva koja se traže od zatvorenog pitanja: kategorije pokrivaju sve slučajeve i ne preklapaju se. Podsetnik na pravila za ponuđene odgovore: otvorena i zatvorena pitanja u anketi.

Anonimnost i mali kolektivi

Demografska pitanja su mesto gde se anonimnost najlakše izgubi, i to bez ijednog imena u upitniku.

Ako u organizaciji sa četrdeset zaposlenih pitaš pol, tačne godine, sektor i poziciju, kombinacija tih odgovora često opisuje tačno jednu osobu. Ispitanik to zna i odgovara opreznije nego što bi inače — ili ne odgovara uopšte.

Tri stvari koje to rešavaju:

• Rasponi umesto tačnih vrednosti kod godina i staža.
• Uopštene kategorije kod pozicije i sektora.
• Izbacivanje pitanja koje ti nije stvarno potrebno.

I jedna rečenica u uputstvu, koja mora biti tačna: da se rezultati prikazuju isključivo zbirno i da se pojedinačni odgovori ne prikazuju. Ako si to obećao, onda u radu ne smeš navesti nalaz tipa „jedini ispitanik sa pozicije rukovodioca sektora naveo je da…”. Šire o tome šta se sme obećati i šta iz toga sledi: etika u istraživanju.

Deo fakulteta i ustanova traži formalnu saglasnost pre prikupljanja podataka, i ta procedura se razlikuje od katedre do katedre — proveri na vreme.

Gde stoje u upitniku

Uobičajeno mesto je početak, odmah posle uputstva. Razlog je praktičan: to su laka pitanja koja uvode ispitanika u ritam, i ne traže razmišljanje.

Izuzetak je kad su u tvom kontekstu osetljiva. U maloj organizaciji, blok ličnih pitanja na samom početku deluje kao provera identiteta i ljudi zatvore upitnik. Tada se pomeraju na kraj, kad je poverenje već uspostavljeno i kad je glavni deo popunjen.

Treće rešenje, korisno kod dugih upitnika: dva-tri najvažnija demografska pitanja na početak, ostatak na kraj.

Bez obzira na mesto, ova pitanja treba da budu obavezna samo ako su zaista potrebna. Obavezno pitanje o godinama zna da bude razlog zbog kog neko odustane na prvom ekranu.

Kako se prikazuje struktura uzorka

Demografski podaci daju prvu tabelu u poglavlju sa rezultatima. Ona ima uvek isti oblik: kategorija, broj ispitanika, procenat.

Brojevi su ilustracija zamišljenog istraživanja, ne podatak iz stvarnog uzorka.

Uz tabelu ide kratak opis koji izdvaja ono što je bitno za dalju analizu, a ne prepričava svaki red. Pravila za procente, zaokruživanje i zbir koji ne ispada tačno 100: procenti u radu. Kako tabela dobija broj, naslov i izvor: tabele i grafikoni u rezultatima.

Poslednji korak, koji se često preskoči: vrati se na demografska pitanja kad završiš analizu. Ako je neko od njih ostalo neupotrebljeno ni u opisu ni u poređenju, to je podatak koji si tražio bez razloga — i to je nauk za sledeći upitnik, a u ovom se bar pošteno prikaže u opisu uzorka umesto da nestane.

Najčešće greške

• Pitanja koja se nigde ne koriste ni u opisu ni u poređenju
• Kategorije koje se preklapaju na granicama
• Previše kategorija za veličinu uzorka, pa grupe ispadnu premale za poređenje
• Raspon tražen tamo gde je tačan broj bio moguć
• Tačan naziv radnog mesta u maloj organizaciji
• Obavezna osetljiva pitanja na prvom ekranu
• Struktura uzorka bez apsolutnih brojeva, samo sa procentima
• Nalaz o pojedinačnom ispitaniku posle obećane anonimnosti

Provera demografskog bloka

1. Za svako demografsko pitanje — mogu li da napišem rečenicu iz rezultata u kojoj se koristi?
2. Pokrivaju li kategorije sve slučajeve, bez preklapanja?
3. Ako poredim grupe, hoće li svaka imati dovoljno ispitanika?
4. Mogu li tačan broj da pitam umesto raspona?
5. Može li kombinacija ovih odgovora da identifikuje pojedinca u mom kolektivu?
6. Jesu li osetljiva pitanja na pravom mestu i jesu li obavezna bez potrebe?
7. Znam li kako će izgledati tabela strukture uzorka pre nego što podaci stignu?

Kako ovaj blok stoji u odnosu na ostatak instrumenta: kako se pravi upitnik za diplomski rad.