Kako se pravi upitnik za diplomski rad

Upitnik se ne pravi od pitanja koja te zanimaju. Pravi se unazad, od hipoteza — za svaku hipotezu se pita čime će se proveriti, pa se tek onda piše pitanje koje daje taj podatak. Upitnik napisan u drugom smeru daje gomilu odgovora koje posle nemaš gde da smestiš, i po pravilu ostavlja bar jednu hipotezu bez podataka.

Provera koja to otkrije za pet minuta: napravi tabelu sa dve kolone. Levo hipoteze ili istraživačka pitanja, desno brojevi pitanja iz upitnika koji ih pokrivaju. Svaki red mora biti popunjen s obe strane. Hipoteza bez pitanja znači da istraživanje ne može da je proveri; pitanje koje ne pripada nijednoj hipotezi samo troši strpljenje ispitanika.

Ta tabela je i najbolji prilog za razgovor sa mentorom, jer pokazuje da instrument nije nastao improvizacijom.

Struktura upitnika

Redosled delova nije stvar ukusa — utiče na to koliko će ih ljudi popuniti do kraja.

1. Zaglavlje i uputstvo — ko sprovodi istraživanje, u koju svrhu, koliko traje popunjavanje, da li je anonimno, kako se odgovara.
2. Pitanja o uzorku — pol, godine, staž, tip organizacije. Kratko, i samo ono što koristiš u obradi.
3. Glavni deo — pitanja po temama, od opštijih ka konkretnijim.
4. Osetljiva pitanja, ako ih ima — pri kraju, kad je poverenje već uspostavljeno.
5. Zahvalnost i mesto za komentar — otvoreno polje, neobavezno.

Demografska pitanja se stavljaju na početak jer su laka i uvode ispitanika u ritam. Ako su osetljiva u tvom kontekstu — na primer, tačna pozicija u maloj organizaciji, po kojoj se čovek može prepoznati — pomeri ih na kraj ili ih uopšti u kategorije.

Uputstvo za ispitanike

Kratko, pet do sedam rečenica, bez akademskog rečnika. Mora da sadrži svrhu, procenjeno vreme, izjavu o anonimnosti i podatak da je učešće dobrovoljno.

Slabo: Molim Vas da popunite upitnik za potrebe izrade diplomskog rada. Unapred hvala.

Jako: Upitnik je deo istraživanja o zadovoljstvu poslom zaposlenih u maloprodaji, koje se sprovodi za potrebe diplomskog rada na Ekonomskom fakultetu. Popunjavanje traje oko sedam minuta. Odgovori su anonimni — ne traže se ime, radno mesto ni kontakt, a rezultati se prikazuju isključivo zbirno. Učešće je dobrovoljno i možete odustati u bilo kom trenutku. Nema tačnih i netačnih odgovora; zanima nas Vaše mišljenje.

Tipovi pitanja

Osnovno pravilo za diplomski rad: što više zatvorenih pitanja, to lakša obrada. Otvorena pitanja su dragocena ali skupa — svaki odgovor mora da se pročita, svrsta u kategoriju i opiše. Tri otvorena pitanja na uzorku od devedeset ispitanika znače dvesto sedamdeset odgovora za kodiranje.

Skale procene

Skala slaganja je najčešći instrument u diplomskim radovima. Nekoliko odluka koje se donose unapred i obrazlažu u metodologiji:

Broj stepeni. Najčešće pet, ponekad sedam. Paran broj stepeni uklanja sredinu i primorava ispitanika da se opredeli — ima smisla kad je neutralan odgovor bekstvo, ali se mora obrazložiti.

Značenje krajeva. Uvek se ispisuje: 1 — uopšte se ne slažem, 5 — u potpunosti se slažem. Skala sa označenim samo brojevima tumači se različito.

Broj stavki po dimenziji. Ako meriš zadovoljstvo kroz četiri dimenzije, svaka treba bar dve do tri stavke. Jedna stavka po dimenziji daje nestabilan podatak.

Obrnute stavke. Neke stavke se namerno formulišu u suprotnom smeru, da ispitanik ne odgovara mehanički. Ako ih koristiš, moraš ih obrnuti pri obradi i to navesti u metodologiji. Ovo je greška koja se često previdi i pokvari sve prosečne vrednosti.

Kako se piše dobro pitanje

Šest pravila pokriva skoro sve što mentori vraćaju.

Jedno pitanje — jedna stvar. Dvostruko pitanje se ne može odgovoriti.

Slabo: Da li ste zadovoljni platom i mogućnostima napredovanja?

Šta odgovara neko ko je zadovoljan platom a nezadovoljan napredovanjem?

Jako: Dva odvojena pitanja, jedno o visini plate, drugo o mogućnostima napredovanja.

Bez sugestije. Pitanje ne sme da nagoveštava poželjan odgovor.

Slabo: Da li se slažete da je redovna povratna informacija od rukovodioca korisna za zaposlene?

Jako: Koliko često dobijate povratnu informaciju o svom radu od neposrednog rukovodioca? (Nikada / Ređe od jednom u šest meseci / Jednom u nekoliko meseci / Jednom mesečno / Jednom nedeljno ili češće)

Bez apstraktnih pojmova bez objašnjenja. „Organizaciona klima”, „digitalna transformacija”, „sinergija” — ispitanik ih tumači kako stigne.

Slabo: Kako ocenjujete nivo digitalne transformacije u Vašoj organizaciji?

Jako: Koliko poslova koje svakodnevno obavljate zahteva korišćenje programa ili aplikacija? (Nijedan / Manji deo / Otprilike polovina / Većina / Svi)

Bez neodređenih vremenskih odrednica. „Često” jednom znači nedeljno, drugom mesečno. Ponudi opseg.

Bez negacije u pitanju. „Da li se ne slažete da…” traži dvostruki napor i pravi greške.

Bez pretpostavke koja ne mora da važi. Pitanje „Koliko ste zadovoljni obukom koju ste prošli?” pretpostavlja da je ispitanik prošao obuku. Prvo se pita da li jeste, pa se ostalo uslovljava.

Kako se od hipoteze dolazi do pitanja

Postupak u tri koraka, na konkretnom primeru.

Hipoteza: Zaposleni koji prijavljuju češće nematerijalne podsticaje iskazuju viši prosečan skor na skali zadovoljstva poslom.

Korak 1 — izdvoji pojmove koji se mere. Ovde su dva: učestalost nematerijalnih podsticaja i zadovoljstvo poslom.

Korak 2 — razloži svaki pojam na indikatore. Nematerijalni podsticaji: javno priznanje, fleksibilnost rasporeda, mogućnost obuke, uključivanje u odluke. Zadovoljstvo poslom: sadržaj posla, odnos sa rukovodiocem, uslovi rada, mogućnost napredovanja.

Korak 3 — napiši pitanja po indikatoru. Za podsticaje — po jedno pitanje o učestalosti za svaki od četiri oblika. Za zadovoljstvo — po dve do tri stavke skale slaganja za svaku od četiri dimenzije.

Rezultat je upitnik u kom svako pitanje ima razlog da postoji, i u kom se za svaku hipotezu tačno zna čime se proverava. O tome kako se pojam razlaže na merljive indikatore detaljnije: hipoteze u diplomskom radu.

Dužina i probno popunjavanje

Dužina. Što kraće, to bolji odziv i manje nedovršenih upitnika. Za diplomski rad je realno da popunjavanje traje do desetak minuta. Ako ti upitnik prelazi tu granicu, izbaci pitanja koja ne pripadaju nijednoj hipotezi — obično ih ima nekoliko.

Probno popunjavanje. Pre nego što upitnik pošalješ, daj ga na popunjavanje maloj grupi ljudi sličnih ispitanicima — pet do deset je dovoljno. Tražiš tri stvari: koja pitanja su bila nejasna, koliko je popunjavanje trajalo i da li neko pitanje deluje neprijatno. Izmene koje iz toga proiziđu opisuju se u metodologiji u jednoj rečenici, a probni odgovori se ne uključuju u konačni uzorak.

Gde se tačno gubi ispitanik koji odustane na sredini i šta izlazi prvo kad upitnik mora da se skrati, razlaže koliko dugačak upitnik ispitanik završi.

Ovaj korak se preskače najčešće i košta najviše, jer se problem otkrije tek kad je devedeset upitnika već popunjeno.

Preuzet naspram sopstveni instrument

Ako koristiš tuđi upitnik, navedi autora, izvor i da li si ga menjao. Ako si menjao — reci šta i zašto. Ako je preveden, reci ko ga je preveo i kako je provereno da prevod znači isto.

Ako si upitnik sastavio sam, navedi iz čega su stavke izvedene — iz kojih teorijskih izvora ili iz kojih ranijih instrumenata. Sopstveni instrument nije slabost, ali mora imati poreklo.

Ne navodi koeficijente pouzdanosti koje nisi izračunao. Ako ih nemaš, dovoljno je da napišeš da su stavke izvedene iz teorijskog okvira i da ih je pregledao mentor.

Prilog i etika

Upitnik ide u celini u prilog rada, tačno onako kako su ga ispitanici videli. U tekstu metodologije se opisuje — broj pitanja, delovi, tipovi — a čitalac se upućuje na prilog.

Etički deo: anonimnost mora biti stvarna, ne samo obećana. Ako u malom preduzeću tražiš pol, godine, sektor i staž, kombinacija tih odgovora može da identifikuje pojedinca. Rešenje je da se kategorije uopšte, na primer raspon godina umesto tačne brojke.

Neki fakulteti traže formalnu saglasnost institucije ili odobrenje etičke komisije pre prikupljanja podataka — proveri uputstvo fakulteta i smernice mentora na vreme, jer se ta procedura ne završava preko noći.

Najčešće greške

• Pitanja napisana pre hipoteza, pa deo hipoteza ostaje bez podataka
• Dvostruka pitanja koja se ne mogu jednoznačno odgovoriti
• Sugestivne formulacije koje vuku ka jednom odgovoru
• Ponuđeni odgovori koji se preklapaju ili ne pokrivaju sve slučajeve
• Obrnute stavke koje nisu obrnute pri obradi
• Previše otvorenih pitanja koja se na kraju ne obrade
• Demografska pitanja koja se nigde ne koriste
• Upitnik bez probnog popunjavanja
• Upitnik opisan u tekstu, a nema ga u prilogu

Provera pre slanja ispitanicima

1. Ima li svaka hipoteza bar jedno pitanje koje je pokriva?
2. Postoji li pitanje koje ne pripada nijednoj hipotezi?
3. Da li je svako pitanje o jednoj stvari?
4. Pokrivaju li ponuđeni odgovori sve moguće slučajeve, bez preklapanja?
5. Da li su krajevi skale ispisani rečima?
6. Znam li unapred kako ću obraditi svako pitanje?
7. Je li upitnik neko probno popunio i izmerio koliko traje?

Kad podaci stignu, sledeći korak je opis uzorka i prvih pokazatelja: deskriptivna statistika u diplomskom radu. A koga i koliko ispituješ: uzorak u istraživanju. Pojedini delovi instrumenta razrađeni su zasebno: Likertova skala, otvorena i zatvorena pitanja, demografska pitanja, najčešće greške u anketama i pilot istraživanje.