Tematska analiza kvalitativne građe

Najteži trenutak kvalitativnog rada nije prikupljanje građe nego ono posle njega: pred tobom je sto strana transkripta i nijedan broj koji bi se sam sredio u tabelu. Tematska analiza je postupak koji taj materijal pretvara u nalaze, i njena vrednost nije u tome što daje teme, nego u tome što daje trag kojim se do tema došlo.

Taj trag je ono što se brani. Komisija ne proverava da li su ti teme lepo formulisane, nego da li bi neko drugi, radeći isto sa istom građom, došao do nečega sličnog.

Kod i tema nisu isto

Ovo razgraničenje rešava polovinu problema pre nego što nastanu.

Kod je oznaka za jedan deo teksta. Kratak je, opisan i blizak onome što je rečeno: „povratna informacija samo na godišnjem razgovoru”, „ne pita jer mu je neprijatno”.

Tema je obrazac koji se pojavljuje kroz više kodova i kroz više sagovornika. Ona nosi tvrdnju o građi: „povratna informacija postoji samo kao formalnost, a neformalni kanal ne postoji”.

Iz toga sledi pravilo koje se često prekrši: tema nije naziv pitanja iz vodiča za intervju. Ako ti se teme zovu „zadovoljstvo”, „komunikacija” i „napredovanje”, nisi analizirao građu nego prepisao strukturu razgovora. To se prepozna odmah.

Tema takođe nije lista. „Razlozi za nezadovoljstvo” nije tema nego fioka. Tema kaže nešto što se iz građe saznalo.

Šest koraka

Prvi: čitanje bez olovke. Pročitaš sve transkripte od početka do kraja, bez označavanja. Cilj je da vidiš celinu pre nego što počneš da je seckaš. Beleške koje ti padnu na pamet idu u zaseban fajl, ne u transkript.

Drugi: kodiranje. Prolaziš kroz građu red po red i dodeljuješ kodove svemu što je u vezi sa tvojim istraživačkim pitanjima. Kod ide uz konkretan isečak teksta, sa oznakom odakle je — šifra sagovornika i mesto u transkriptu. Bez te oznake se kasnije ne može ni proveriti ni citirati. Kako se transkript priprema da to bude moguće: transkripcija intervjua.

Treći: grupisanje kodova. Kodovi se slažu u gomile po srodnosti. Ovde se radi rukom, na papiru ili u tabeli — svaki kod dobija red, pa se redovi premeštaju dok se ne pojave skupine.

Četvrti: pretvaranje skupina u teme. Svaka skupina dobija ime koje nosi tvrdnju, a ne naziv oblasti. Ovde se deo skupina raspadne, deo spoji, a deo ostane po strani kao nešto što nije tema.

Peti: provera tema uz građu. Vraćaš se na transkripte i proveravaš da li se tema zaista vidi u onome što su ljudi rekli, ili si je ti doneo sa sobom. Deo tema ovaj korak ne preživi, i to je normalno.

Šesti: pisanje. Nalazi se pišu tema po tema, sa citatima koji ih potkrepljuju.

Koraci nisu jednosmerni. Iz petog se redovno vraća u drugi. Ono što se ne sme desiti je da ceo postupak stane na drugom koraku, pa se kodovi u rad prepišu kao teme.

Induktivno ili sa unapred datim okvirom

Dve legitimne varijante, i izabranu navodiš u metodologiji.

Induktivno — kodovi nastaju iz same građe, bez unapred pripremljene liste. Koristi se kad je tema slabo istražena i kad ne želiš da unapred sužavaš ono što možeš da vidiš.

Sa unapred datim okvirom — deo kodova dolazi iz teorije ili iz ranijih istraživanja, pa se građa čita kroz njih, uz prostor da se doda ono što u okvir ne staje. Koristi se kad tvoj rad proverava neki postojeći model.

Mešovito je uobičajeno i potpuno prihvatljivo, pod uslovom da napišeš šta je odakle došlo. Okvir pritom mora doći iz teorijskog dela tvog rada, a ne iz izvora koji si našao pošto su teme već bile gotove.

Kada je nešto zaista tema

Četiri provere. Ako tema padne na bilo kojoj, vraća se na doradu.

1. Pojavljuje li se kod više sagovornika? Jedna izjava jednog čoveka je zanimljiva, ali nije obrazac.
2. Ima li unutrašnju celinu? Svi kodovi u temi govore o istoj stvari, a ne o pet stvari koje se slučajno nisu uklopile drugde.
3. Razlikuje li se od ostalih tema? Ako se dve teme preklapaju u polovini kodova, to je jedna tema.
4. Nosi li tvrdnju? Ime teme mora da kaže šta si saznao, ne o čemu je razgovarano.

Postoji i peta provera koja se često previdi: šta radiš sa onim što se ne uklapa. Izjava koja protivreči temi ne briše se. Ona se u nalazima pominje, jer pokazuje granicu obrasca i čini rad uverljivijim, ne slabijim.

Tabela tema

Ovo je najpraktičniji deo i mesto gde se najviše dobija pred komisijom. Tabela povezuje temu, kodove i broj sagovornika kod kojih se javlja.

Broj sagovornika nije statistika i ne pretvara se u procente. Jedanaest ljudi ne daje procente. On služi samo da se vidi koliko je obrazac rasprostranjen u tvojoj građi. Zašto se broj pomena ne procentualizuje: obrada otvorenih pitanja.

Citati u tekstu

Citat je dokaz, ne ukras. Pravila su kratka.

• Uz svaki citat ide oznaka sagovornika — šifra, i po potrebi osnovni podatak koji ne otkriva identitet.
• Citat se ne doteruje. Uglađivanje se radi u transkriptu, jednom, i posle se ne dira.
• Jedan do dva citata po temi su dovoljna. Niz od sedam citata zaredom nije analiza nego prepisan transkript.
• Citat mora stajati uz tvoju rečenicu, koja kaže šta on pokazuje. Sam citat ne tvrdi ništa.
• Ono što je izostavljeno označava se, a kontekst se ne krati tako da menja smisao.

Kako se anonimnost čuva i u citatima: anonimizacija podataka. Kako se od gotovih tema sastavlja celo poglavlje sa nalazima, koliko citata ide i kako se biraju: prikaz kvalitativnog nalaza.

Šta se iz ovakve analize ne sme tvrditi

Nalazi se odnose na ljude sa kojima si razgovarao. Ne na ustanovu, ne na struku, ne na populaciju.

Rečenice koje ne prolaze: „većina zaposlenih smatra”, „istraživanje je pokazalo da u srpskim preduzećima”, „utvrđeno je da povratna informacija utiče na”. Rečenice koje prolaze: „sagovornici uglavnom opisuju”, „u ovoj građi se javlja obrazac”, „kod osmoro od jedanaest sagovornika”.

Kako se razlika između kvalitativnog i kvantitativnog domašaja uopšte postavlja: kvantitativno ili kvalitativno.

Najčešće greške

• Teme koje su naslovi pitanja iz vodiča za intervju
• Kodovi prepisani u rad kao da su teme
• Tema oslonjena na jednu izjavu jednog sagovornika
• Citati bez oznake odakle su
• Niz citata bez teksta koji kaže šta pokazuju
• Izjave koje ne pristaju uz temu prećutane
• Broj pomena pretvoren u procente
• Nalaz prenet na celu ustanovu ili struku
• Postupak koji se u metodologiji ne opisuje, pa izgleda kao utisak

Provera pre nego što kreneš da pišeš nalaze

1. Da li svaki kod ima oznaku odakle je?
2. Nosi li ime svake teme tvrdnju, a ne naziv oblasti?
3. Javlja li se svaka tema kod više sagovornika?
4. Preklapaju li se dve teme toliko da su zapravo jedna?
5. Šta radim sa izjavama koje temi protivreče?
6. Ima li svaka tema citat koji je zaista potkrepljuje?
7. Da li bih mogao da opišem ceo postupak u pet rečenica u metodologiji?