Kako se sprovodi intervju za diplomski rad

Intervju se ne vodi tako što sedneš sa nekim i pitaš ga o temi. Sprovodi se u pet koraka: napraviš protokol iz istraživačkih pitanja, dogovoriš saglasnost i snimanje, vodiš razgovor po protokolu uz potpitanja, napraviš transkript, pa odgovore kodiraš u kategorije. Rezultat nije skup lepih citata nego sistematski pregled onoga što ispitanici o temi govore.

Intervju se bira kad ti treba kako i zašto, a ne koliko. Ako hoćeš da znaš u kom procentu zaposleni prijavljuju podsticaje, potreban ti je upitnik. Ako hoćeš da znaš kako oni te podsticaje doživljavaju i šta im u praksi znače, potreban ti je razgovor.

Cena je posao. Deset intervjua od četrdeset minuta daje oko sedam sati snimka i, ako radiš potpun transkript, između trideset i pedeset sati rada. To se planira unapred, jer je to najčešći razlog zašto kvalitativni diplomski kasni.

Razgovor sa grupom je drugačiji metod sa drugačijom dinamikom: fokus grupa.

Tri vrste intervjua

Za diplomski rad je gotovo uvek polustrukturisani intervju: dovoljno je vođen da se odgovori mogu porediti, dovoljno otvoren da se pojavi ono što nisi predvideo.

Koliko ispitanika

Nema formule. Uobičajen raspon za diplomski rad je osam do petnaest ispitanika, uz to da se kriterijum ne zove veličina uzorka nego zasićenje — tačka na kojoj novi razgovor više ne donosi novu kategoriju.

U praksi zasićenje retko stigneš da proveriš, pa se broj dogovara sa mentorom unapred. Ono što se ne radi jeste da se broj bira zato što zvuči lepo. U metodologiji se piše koliko ih je bilo, po kom kriterijumu su birani i zašto je taj broj dovoljan za ono što tvrdiš.

Ispitanici se biraju namerno, prema ulozi u pojavi koju istražuješ — ne slučajno. Na zamišljenom istraživanju o podsticajima u maloprodaji, to bi bili rukovodioci objekata i zaposleni sa različitim stažom, iz objekata različite veličine.

Protokol: kako se pravi

Protokol se izvodi unazad, iz istraživačkih pitanja. Za svako istraživačko pitanje se pita čime će se odgovoriti, pa se tek onda pišu pitanja za razgovor.

Struktura koja radi:

1. Uvodna pitanja (2–3 minuta). Lako, opšte, da se ispitanik opusti.

Možete li mi ukratko opisati čime se bavite i koliko dugo radite na ovom mestu?

2. Prelazna pitanja (5 minuta). Uvode temu bez ulaska u suštinu.

Kako biste opisali svakodnevni rad u objektu — šta zauzme najveći deo dana?

3. Ključna pitanja (20–30 minuta). Ovde je istraživanje.

Kada ste poslednji put dobili pohvalu ili priznanje za rad? Možete li mi opisati tu situaciju? Šta se u vašem objektu dešava kada neko odradi posao bolje nego što se očekivalo? Koliko vam znači mogućnost da sami rasporedite smene? Zašto? Kada biste mogli da promenite jednu stvar u načinu na koji se rad prepoznaje, šta bi to bilo?

4. Završna pitanja (3–5 minuta).

Ima li nešto o čemu vas nisam pitao, a mislite da je važno?

Poslednje pitanje se ne preskače. Iz njega dolaze najbolji nalazi u kvalitativnim radovima.

Kako se pitanje piše

• Otvoreno, ne da/ne. „Da li ste zadovoljni podsticajima?” daje jednu reč. „Kako biste opisali način na koji se rad u vašem objektu prepoznaje?” daje odgovor.
• Kroz situaciju, ne kroz stav. „Opišite poslednji put kada…” daje konkretan materijal; „Šta mislite o…” daje opšte mesto.
• Bez stručnih pojmova. „Nematerijalni podsticaji” je tvoj rečnik, ne njihov. U razgovoru se pita o pohvali, rasporedu, obuci.
• Bez sugestije. „Zar nije demotivišuće kada…” pravi odgovor umesto da ga dobija.
• Jedno pitanje odjednom. Dvostruko pitanje u razgovoru dobija odgovor samo na drugi deo.

Potpitanja se pripremaju kao spisak kratkih formulacija: Možete li mi dati primer? Kako se to odrazilo na vas? Šta je bilo posle toga? Koliko često se to dešava?

Ceo protokol ide u prilog rada: prilozi u diplomskom radu.

Saglasnost i snimanje

Pre razgovora, ne posle, ispitanik mora da zna ko si, zašto ovo radiš, koliko traje, šta će biti sa snimkom i da može da odustane.

Snimanje se traži izričito i tek posle dobijene saglasnosti se uključuje uređaj. Ako ispitanik ne pristane na snimanje, razgovor se vodi uz beleške — to je slabiji, ali legitiman postupak i tako se i opisuje u radu.

Uobičajena formulacija na početku:

Razgovor je deo istraživanja za diplomski rad o načinima na koje se rad prepoznaje u maloprodaji. Traje oko četrdeset minuta. Snimio bih ga da bih kasnije mogao tačno da prenesem šta ste rekli — snimak koristim samo ja, u radu se ne pominju imena, a vi možete da odustanete u bilo kom trenutku ili da preskočite pitanje.

Anonimizacija se radi odmah pri transkriptu: imena ljudi, objekata i organizacija zamenjuju se oznakama. Detaljnije o pristanku, saglasnosti ustanove i postupanju sa podacima: etička pitanja u studentskom istraživanju.

Kako se vodi razgovor

• Ti govoriš najmanje. Ako si ti pričao trećinu vremena, intervju nije uspeo.
• Tišina je alat. Posle odgovora sačekaj dve do tri sekunde. Ispitanik gotovo uvek doda ono najvažnije.
• Ne popravljaj ispitanika. Ako kaže nešto što ti se čini netačno, to je podatak, ne greška.
• Redosled nije svet. Ako ispitanik sam otvori temu iz petog pitanja, prati ga i vrati se kasnije.
• Prati protokol na papiru i štikliraj teme koje su pokrivene, da na kraju ne ostane praznina.
• Beleži kontekst, ne sadržaj: kada je neko oklevao, kada se nasmejao, ko je bio prisutan. To u transkript ne ulazi samo od sebe.
• Kratke beleške odmah posle razgovora, u pet rečenica: utisak, iznenađenje, nova tema. To se posle ne pamti.

Mesto bira ispitanik, i treba da bude mirno i bez ljudi koji slušaju. Razgovor pred rukovodiocem nije isti razgovor.

Transkript

Transkript je doslovan prepis. Postoje dve razine i bira se jedna, pa se u metodologiji navede koja:

Potpun doslovan transkript — sve, uključujući pauze, ponavljanja i poštapalice. Potreban kad analiziraš način govora.

Očišćen transkript — izbačene poštapalice i ponavljanja, rečenice ostavljene kako su izgovorene. Dovoljno za većinu diplomskih radova.

Ono što se ne radi: prepričavanje. Ako u transkriptu piše ono što si ti razumeo, a ne ono što je rečeno, analiza više nije analiza podataka.

Svakom transkriptu daj oznaku — I1, I2, I3 — i tabelu sa osnovnim podacima o ispitanicima bez imena: uloga, staž, tip objekta.

Kako sam zapis izgleda, kako se označavaju pauze i nerazgovetna mesta i šta se od transkripta daje u prilog: transkripcija intervjua.

Obrada: od transkripta do nalaza

Postupak u četiri koraka:

1. Pročitaj sve transkripte jednom, bez označavanja. Cilj je celina.
2. Kodiraj. Prolaziš rečenicu po rečenicu i delovima teksta dodeljuješ kratke oznake — kodove.
3. Grupiši kodove u kategorije. Srodni kodovi se spajaju u temu.
4. Napiši nalaz po kategoriji, sa jednim ili dva citata kao ilustracijom.

Primer kodova na zamišljenom istraživanju:

Kodovi javna pohvala, pohvala nasamo i izostanak povratne informacije grupišu se u kategoriju oblici priznanja. Detaljno o kodiranju i o tome kako se izbegava pretvaranje reči u procente: kako se obrađuju odgovori na otvorena pitanja.

Šta se sme tvrditi na deset intervjua

Ovo je mesto na kom se kvalitativni radovi najčešće ruše na odbrani.

Sme se: opisati kako ispitanici o pojavi govore, koje teme se ponavljaju, gde se razlikuju, koje objašnjenje sami nude.

Svi ispitanici sa stažom preko pet godina spontano su pomenuli raspored smena kao oblik priznanja; kod novozaposlenih se ta tema nije pojavila.

Ne sme se: tvrditi koliko je toga u populaciji, pretvarati broj pomena u procenat, govoriti o statističkoj značajnosti, generalizovati na granu ili na zemlju.

Pogrešno: 70 odsto zaposlenih smatra da je raspored smena najvažniji podsticaj.

Sedam od deset ispitanika nije sedamdeset odsto ničega osim tvog uzorka. Ako broj pominješ, piši ga kao broj ljudi: „sedam od deset ispitanika”.

To ograničenje se u radu piše otvoreno, i to je prednost, ne slabost: nalazi važe za ovu grupu ispitanika i služe razumevanju pojave, ne proceni njene rasprostranjenosti.

Kako se to opisuje u radu

U metodologiji, u jednom pasusu: vrsta intervjua, broj ispitanika i kriterijum izbora, period i mesto, prosečno trajanje, način beleženja, vrsta transkripta, postupak kodiranja i to gde se protokol nalazi. Instrument se opisuje posebno: šta je instrument istraživanja.

Najčešće greške

• Protokol napisan bez veze sa istraživačkim pitanjima
• Zatvorena pitanja koja daju jednosložne odgovore
• Istraživač koji priča više od ispitanika
• Snimanje bez tražene saglasnosti
• Prepričan umesto prepisan razgovor
• Citati birani zato što su efektni, a ne zato što predstavljaju kategoriju
• Brojevi pomena pretvoreni u procente
• Imena ispitanika ili organizacija ostavljena u transkriptu
• Protokol koji nije priložen uz rad

Provera pre prvog razgovora

1. Pokriva li svako istraživačko pitanje bar jedno pitanje iz protokola?
2. Je li svako pitanje otvoreno i bez sugestije?
3. Imam li spisak potpitanja za produbljivanje?
4. Znam li šta ću reći o saglasnosti, snimanju i anonimnosti?
5. Radi li uređaj za snimanje i ima li rezervu?
6. Je li mesto mirno i bez ljudi koji slušaju?
7. Znam li koliko razgovor sme da traje?
8. Imam li plan za transkript i realno vreme za njega u rasporedu?