Kako se prikazuje kvalitativni nalaz

Poglavlje sa kvalitativnim nalazima najčešće izgleda ovako: naslov teme, pa četiri citata jedan ispod drugog, pa sledeći naslov. Ispitanici govore, autor ćuti, a čitalac ne zna šta je zapravo nađeno.

Greška je u pretpostavci da citat govori sam za sebe. Ne govori. On potkrepljuje tvrdnju koju si ti napisao — a ako tvrdnje nema, citat visi.

Ovaj tekst kreće tamo gde tematska analiza staje: kodiranje je gotovo, teme su izdvojene i imenovane, i sada treba da se napišu.

Obrazac za jednu temu

Svaka tema u poglavlju sa nalazima ima istu građu, u četiri poteza.

1. Tvrdnja. Jedna do dve rečenice u tvom glasu: šta je nađeno.
2. Raspon. Kod koliko ispitanika se tema javila i da li se javila kod svih ili kod jedne grupe.
3. Potkrepljenje. Jedan ili dva citata koji tu tvrdnju pokazuju.
4. Nastavak. Rečenica koja temu zaokružuje ili povezuje sa sledećom.

Prvi potez je onaj koji nedostaje u većini radova. Primer razlike:

Slabo: Tema 2: Nedostatak podrške. „Niko me ne pita kako mi ide, samo se gleda da li je urađeno.” (I3) „Kad zapneš, zapneš sam.” (I5)

Jako: Šestoro od osmoro sagovornika opisalo je podršku pretpostavljenog kao svedenu na proveru da li je posao završen, bez razgovora o samom radu. Nekoliko njih je to povezalo sa osećajem da problem moraju rešiti sami: „Kad zapneš, zapneš sam.” (I5)

Druga verzija sadrži nalaz i pre nego što se citat pojavi. Citat onda radi svoj posao — pokazuje kako to zvuči kad ispitanik to kaže svojim rečima.

Čemu citat zaista služi

Tri stvari koje citat radi dobro:

Pokazuje jezik ispitanika. Način na koji ljudi imenuju sopstveno iskustvo je podatak, i on se prepričavanjem gubi.

Daje čitaocu osnov za sopstvenu procenu. Vidi se iz čega si izveo tvrdnju, pa se može proceniti da li si je izveo pošteno.

Nosi nijansu koju tvoja rečenica ne može. Oklevanje, ironija, protivrečnost u istoj izjavi.

Jedna stvar koju citat ne radi: ne dokazuje da je tema raširena. Tri izjave o istoj stvari ne znače da tako misli većina. Rasprostranjenost kažeš ti, iz analize celog materijala, a citat je ilustracija te tvrdnje — ne njen dokaz.

Odatle i praktično pravilo: ako iz pasusa izbaciš sve citate, tvrdnje moraju ostati čitljive i potpune. Ako pasus bez citata više ništa ne znači, citati su ti nosili posao koji nisi obavio.

Koliko ih ide i koji se biraju

Po temi jedan do dva citata. Kod glavne teme, izuzetno tri ako pokazuju različite strane iste stvari.

Razlog za ograničenje je prost: citati su tuđ tekst, a rad se ocenjuje po tvom. Poglavlje u kom je polovina strane pod navodnicima ostavlja utisak da analiza nije urađena, čak i kad jeste.

Kako se bira koji citat ide:

Bira se jasan, ne najduži. Izjava koja u dve rečenice kaže ono što tvrdnja tvrdi bolja je od pasusa iz kog treba vaditi smisao.

Bira se tipičan, ne najefektniji. Najupečatljivija izjava u materijalu često je i najizuzetnija. Ako je staviš kao ilustraciju opšteg nalaza, prikaz je iskrivljen.

Bira se sa različitih strana. Ako svi citati u poglavlju dolaze od dvoje najrečitijih sagovornika, to se vidi po oznakama i pita se na odbrani. Vodi računa da se oznake smenjuju.

Bira se i onaj koji ne potvrđuje. Izjava koja odudara od teme se navodi, jedna, i uz nju rečenica šta s njom radiš. To je znak da si materijal zaista pročitao, a ne tražio potvrde.

Kako se citat tehnički postavlja

Kratak citat, do jednog reda, ide u tekst pod navodnicima. Duži se izdvaja u zaseban blok, uvučen, bez navodnika.

Uz svaki citat ide oznaka govornika, ista ona koju koristiš kroz ceo rad i koja je objašnjena pri prvom pojavljivanju: I1, I2, ili oznaka sa ulogom ako je uloga bitna za tumačenje. Nikad ime, inicijali imena ni podatak po kom se osoba prepoznaje u maloj ustanovi. Kako se to radi dosledno, u tekstu anonimizacija podataka.

Skraćivanje je dozvoljeno i očekivano, ali se označava. Izostavljeni deo se obeležava trotačkom, a reč koju si dodao da bi rečenica bila razumljiva stavlja se u uglaste zagrade: „Kad [rukovodilac] to kaže, niko ne pita dalje.”

Ono što se ne sme: skraćivanje koje menja smisao. Ako je ispitanik rekao „na početku je bilo teško, ali sada ide sasvim dobro”, a ti citiraš prvu polovinu, to nije skraćivanje nego izokretanje.

Govorni jezik se ostavlja kakav jeste. Poštapalice, nedovršene rečenice i lokalne reči nisu greške koje se ispravljaju — koliko se doslovno zapisuje uopšte, pokriva transkripcija intervjua. Ako nešto zaista smeta čitljivosti, izostavi taj deo i označi ga, umesto da prepravljaš tuđe reči.

Redosled tema i dužina poglavlja

Poglavlje ne počinje prvom temom. Počinje kratkim pasusom koji kaže koliko je tema izdvojeno, kako se zovu i po kom su redosledu izložene — čitalac tako zna gde se nalazi pre nego što uđe u detalje.

Redosled tema bira se po jednom od tri načela, i izabrano se napiše. Po istraživačkim pitanjima, tako da svaka tema odgovara na jedno. Po rasprostranjenosti, od one koja se javila kod svih ka onoj koja se javila kod nekolicine. Ili po logici priče, ako se teme nadovezuju jedna na drugu. Ono što se ne radi je redosled po tome kojim su se redom pojavile u kodiranju — to nikome ništa ne znači.

Dužina po temi treba da bude uporediva. Ako jedna tema dobije dve strane, a druga pet redova, druga verovatno i nije tema nego kod koji je ostao sam. Vrati se korak unazad i ili je pripoji drugoj, ili je izbaci uz napomenu.

Ukupan obim poglavlja u diplomskom radu obično odgovara obimu koji bi imalo poglavlje sa brojčanim rezultatima. Kvalitativan nacrt ne znači ni kraće ni duže poglavlje; znači drugačiju građu istog posla.

Šta se iz ovakvog nalaza ne sme tvrditi

Granice su uže nego kod brojčane obrade, i to je u redu — ovaj nacrt odgovara na drugo pitanje.

Ne govori se u procentima. „Šezdeset odsto ispitanika smatra” na uzorku od osmoro sagovornika je netačan utisak o preciznosti. Piše se brojem ljudi: „šestoro od osmoro”.

Ne uopštava se na populaciju. Nalaz važi za ove sagovornike, u ovom kontekstu. Rečenica „zaposleni u zdravstvu smatraju” iz osam intervjua ne stoji.

Ne meša se nalaz sa tumačenjem. U rezultatima stoji šta je rečeno; zašto je tako i šta to znači u odnosu na literaturu ide u diskusiju. Gde tačno prolazi ta granica, opisuje kako opisati rezultate.

Ne piše se u prvom licu o sopstvenom utisku. „Stekao sam utisak da su ljudi umorni” nije nalaz. Nalaz je ono što se iz materijala može pokazati.

Najčešće greške

• Citati poređani jedan za drugim, bez tvrdnje ispred njih
• Poglavlje u kom je više tuđeg teksta nego tvog
• Rasprostranjenost tvrđena citatima umesto analizom celog materijala
• Procenti na uzorku od nekoliko sagovornika
• Svi citati od dvoje najrečitijih sagovornika
• Skraćeno bez oznake, ili skraćeno tako da se menja smisao
• Izjave koje odudaraju prećutane, pa poglavlje izgleda previše složno
• Ime ili prepoznatljiv detalj ostavljen uz citat
• Tumačenje umešano u rezultate, pa diskusija nema šta da doda