Analiza sadržaja kao metod

Analiza sadržaja je sistematsko razvrstavanje postojećeg materijala u kategorije, po pravilima koja se mogu ponoviti. Materijal je već tu — novinski tekstovi, službena dokumenta, objave, oglasi, udžbenici, transkripti — pa se ne prikuplja od ljudi nego se bira i obrađuje. To metod čini privlačnim za diplomski rad: nema odziva, nema saglasnosti ispitanika, nema čekanja.

Ono što nije lakše jeste postupak. Reč „sistematski” nosi ceo teret: ako dva čoveka po tvojim pravilima ne bi isti tekst svrstala u istu kategoriju, nemaš metod nego utisak. Zbog toga se u analizi sadržaja najviše posla odvija pre nego što se obradi prvi tekst — na pisanju šifarnika.

Tri odluke određuju ceo rad: šta čini korpus, koja je jedinica analize i kako glase kategorije. Ako ijedna ostane nejasna, nalaz se ne može odbraniti.

Primer koji se vodi kroz ceo tekst

Rad istražuje kako poslodavci u oglasima za posao opisuju tražene veštine — da li i koliko traže tehničke naspram opštih (takozvanih mekih) veština, i razlikuje li se to po delatnostima. Korpus čini 240 oglasa objavljenih na jednom portalu tokom tri meseca. Svi brojevi su ilustracija zamišljenog istraživanja.

Kvantitativna i kvalitativna analiza sadržaja

Isti postupak, različit cilj, i to treba imenovati u radu.

Kvantitativna broji: koliko oglasa pominje timski rad, koliko puta se pojavljuje neka kategorija, razlikuju li se dve grupe oglasa po učestalosti. Kategorije se određuju unapred, iz literature ili iz definicije pojma, i tokom kodiranja se ne menjaju. Rezultat su tabele učestalosti i udela: deskriptivna statistika.

Kvalitativna traži kako je nešto rečeno: kojim rečima se opisuje kandidat, šta se podrazumeva, šta se prećutkuje. Kategorije mogu nastajati tokom analize, a rezultat su teme ilustrovane citatima iz materijala.

Većina diplomskih radova radi kombinaciju: kategorije se izvedu unapred, broje se, a onda se nekoliko zanimljivih obrazaca opiše i potkrepi primerima. To je legitimno, pod uslovom da se kaže koji deo je urađen kako.

Ako te ne zanima koliko je čega bilo nego kako je formulisano — ko u rečenici nešto radi, ko se imenuje kako, šta se podrazumeva a nije rečeno — onda ti ne treba ni jedna ni druga varijanta, nego analiza diskursa.

Korak 1: korpus

Korpus je skup materijala koji ulazi u analizu, i određuje se po istim odrednicama kao populacija: šta, odakle, u kom periodu, po kom kriterijumu uključenja.

U primeru: oglasi objavljeni na jednom portalu, u tri određena meseca, u dve delatnosti, za poslove sa punim radnim vremenom, na srpskom jeziku. Isključeni su oglasi agencija koje ne navode poslodavca i ponovljene objave istog oglasa.

Dve stvari koje moraju biti rešene pre početka. Prva: kriterijumi isključenja se pišu unapred, jer inače tokom kodiranja postaje primamljivo izbaciti materijal koji ne ulazi lepo u kategorije. Druga: ako je materijala previše, bira se uzorak, i način izbora se opisuje — svaki k-ti oglas, nedelja po nedelja, ili slučajan izbor iz spiska. Prigodan izbor („uzeti su oglasi koje sam našao”) ima iste posledice kao prigodan uzorak ispitanika.

Materijal koji nestaje sa interneta se čuva. Odštampano ili sačuvano u datoteci, sa datumom preuzimanja — bez toga se rad ne može proveriti.

Korak 2: tri jedinice koje se mešaju

Ovo je mesto na kom nastaje najviše zabune, a razlika je jednostavna.

Jedinica uzorkovanja je ono što biraš iz korpusa — jedan oglas.

Jedinica analize je ono o čemu na kraju govore tvoji nalazi — takođe oglas, ako tvrdiš „u 62 odsto oglasa pominje se timski rad”.

Jedinica kodiranja je najmanji deo teksta kom dodeljuješ oznaku — u primeru jedna navedena veština, jer se u jednom oglasu javlja više njih.

Iz tog razlikovanja sledi praktična posledica: ako jedan oglas navede timski rad tri puta, da li je to jedno ili tri pojavljivanja? Odgovor mora biti u pravilima, i on menja svaki broj u tabelama. U primeru biramo pravilo prisustvo po oglasu: svaka kategorija se po oglasu broji najviše jednom, jer nas zanima koliko poslodavaca je traži, ne koliko je ko ponovio.

Isti postupak — od pojma do prebrojive oznake — koji se kod upitnika zove operacionalizacija: operacionalizacija pojmova.

Korak 3: kategorije i šifarnik

Kategorije moraju da ispune tri uslova: međusobno se isključuju (jedan sadržaj ide u jednu), iscrpne su (za sve postoji mesto, uz kategoriju „ostalo”), i izvedene su iz istraživačkog pitanja, ne iz onoga što ti se učini zanimljivim u materijalu.

Šifarnik je dokument u kom za svaku kategoriju stoji četiri stvari: naziv, definicija, pravilo za granične slučajeve i primer iz materijala.

Kolona sa graničnim slučajevima je razlika između šifarnika koji radi i spiska koji ne radi. Ona nastaje sama od sebe tokom probnog kodiranja — svaki put kad zastaneš i ne znaš gde nešto ide, upisuješ pravilo.

Šifarnik ide u priloge rada. To je jedini način da čitalac proveri kako su brojevi nastali.

Korak 4: probno kodiranje i doslednost

Probno kodiranje se radi na malom delu materijala — recimo dvadeset oglasa — pre nego što se pređe na ceo korpus. Cilj nije da se dobiju rezultati nego da se šifarnik dopuni.

Posle toga se proverava doslednost, i za to postoje dva realna načina u diplomskom radu:

Ponovljeno kodiranje istog materijala. Isti deo korpusa se kodira drugi put, posle nekoliko dana, pa se poredi. Ako se odluke razlikuju, problem je u definiciji kategorije, ne u pažnji.

Drugi koder. Kolega kodira deo materijala po tvom šifarniku, pa se rezultati porede. Ovo je jače, jer pokazuje da pravila rade i kad ih primenjuje neko ko ih nije pisao. Neslaganja se ne prećutkuju nego se rešavaju dopunom šifarnika, i to se opisuje.

Postoje i koeficijenti slaganja među kodovima; ako ih računaš, navedi koji i kako. Ako ih ne računaš, dovoljno je opisati postupak provere i navesti na kojim kategorijama je bilo neslaganja — to je pouzdanost u obliku u kom je studentski rad realno pokazuje: pouzdanost i validnost.

Korak 5: obrada i prikaz

Kvantitativni deo daje tabelu učestalosti po kategorijama, sa apsolutnim brojem i udelom, i poređenje po delatnostima ako je to istraživačko pitanje. Kvalitativni deo uz svaku tvrdnju daje primer iz materijala — isto pravilo kao citat u intervjuu: primer je dokaz, ne ukras.

Ako se porede dve ili više grupa materijala, kriterijumi poređenja moraju biti postavljeni unapred, po istoj logici kao u svakom poređenju: komparativni metod.

Jedno pravilo tumačenja koje komisija proverava: analiza sadržaja pokazuje šta u materijalu piše, ne šta poslodavci stvarno misle ni šta se u praksi traži. Iz toga što se u 62 odsto oglasa pominje timski rad ne sledi da je timski rad stvarno tražen u 62 odsto poslova — sledi da se toliko puta pojavljuje u tekstu oglasa. Ta razlika se piše izričito.

Kako se opisuje u radu

Slabo: Primenjena je metoda analize sadržaja na uzorku oglasa za posao, pri čemu su izdvojene najčešće tražene veštine.

Jako: Korpus čine oglasi za posao objavljeni na portalu X u periodu od 1. marta do 31. maja, u delatnostima informacionih tehnologija i trgovine na malo, za poslove sa punim radnim vremenom; isključeni su ponovljeni oglasi i oglasi bez navedenog poslodavca, čime je obuhvaćeno 240 oglasa. Jedinica analize je pojedinačan oglas, a jedinica kodiranja pojedinačna navedena veština; svaka kategorija je po oglasu beležena najviše jednom. Kategorije su izvedene iz podele navedene u poglavlju 2.4 i dopunjene tokom probnog kodiranja na 20 oglasa; konačan šifarnik sa definicijama i pravilima za granične slučajeve nalazi se u prilogu 1. Doslednost kodiranja proverena je ponovljenim kodiranjem 30 oglasa posle sedam dana; neslaganja su se odnosila na razgraničenje kategorija „saradnja” i „komunikacija”, pa je definicija obe dopunjena.

Poslednja rečenica radi ono što skoro nijedan studentski rad ne uradi: pokazuje da je pravilo nastalo iz stvarnog problema u materijalu.

Najčešće greške

• Korpus neodređen — ne zna se odakle je materijal ni po kom kriterijumu je izabran
• Jedinica analize i jedinica kodiranja pomešane, pa se ne zna šta brojevi predstavljaju
• Kategorije se preklapaju, pa ista rečenica može da ide u dve
• Nema šifarnika u prilozima, pa se brojevi ne mogu proveriti
• Kategorije menjane usred kodiranja bez ponovnog prolaska kroz već kodirani materijal
• Doslednost neproverena ni na jedan način
• Iz učestalosti u tekstu izvedena tvrdnja o stvarnosti
• Materijal sa interneta nije sačuvan, pa se rad ne može ponoviti
• Kvalitativni deo sveden na nabrajanje citata bez kategorija

Provera pre nego što kreneš da kodiraš

1. Mogu li korpus da opišem sa šta, odakle, kada i po kom kriterijumu uključenja?
2. Zna li se koja je jedinica analize, a koja jedinica kodiranja?
3. Postoji li pravilo za ponovljena pojavljivanja u istoj jedinici?
4. Isključuju li se kategorije međusobno i ima li mesta za sve, uključujući „ostalo”?
5. Ima li svaka kategorija definiciju, pravilo za granične slučajeve i primer?
6. Je li šifarnik proveren probnim kodiranjem pre nego što je krenuo ceo korpus?
7. Postoji li bilo kakva provera doslednosti, i je li opisana?
8. Je li materijal sačuvan sa datumom preuzimanja?

Koliko se strogo traži provera doslednosti i da li se očekuje drugi koder zavisi od katedre i od toga koliko je korpus veliki — proveri sa mentorom šta se na tvom smeru smatra dovoljnim.