Studija slučaja kao metod
Kada je studija slučaja opravdan izbor, kako se bira i ograničava slučaj, kako se ukrštaju izvori podataka i kako se sve to opisuje u diplomskom radu.
Studija slučaja je dubinsko proučavanje jedne pojave u njenom stvarnom kontekstu, kad se ta pojava od konteksta ne može čisto odvojiti. Ključna reč je kontekst: ako se ono što istražuješ može izmeriti bez obzira na to gde se dešava, studija slučaja nije potrebna. Ako se bez okolnosti ne razume ništa — ko je odlučivao, kako je pojava tekla, šta je prethodilo — onda jeste.
Najvažnija stvar koju studenti treba da čuju o ovom metodu tiče se razloga izbora. Rad „na primeru jedne organizacije” nije studija slučaja zato što se istraživanje odvijalo u jednoj organizaciji. Studija slučaja je studija slučaja kad je jedan slučaj izabran namerno, po kriterijumu, i kad se obrazloži zašto baš taj. Ako je razlog to što si tamo imao pristup, to nije nedozvoljeno — ali se onda tako i kaže, i posledice se upisuju u ograničenja.
Drugi prepoznatljiv znak metoda: podaci dolaze iz više izvora, i nalaz se gradi tako što se izvori ukrštaju. Studija slučaja sa jednim upitnikom u jednoj firmi nije studija slučaja nego anketa sa malim uzorkom.
Primer koji se vodi kroz ceo tekst
Rad istražuje uvođenje elektronskog zakazivanja šalterskih usluga u jednoj gradskoj upravi: kako je odluka doneta, kako je uvođenje teklo i šta se promenilo u radu zaposlenih. Svi podaci u nastavku su ilustracija zamišljenog istraživanja.
Kada je studija slučaja opravdana
Četiri situacije u kojima je metod pravi izbor, a ne izgovor.
Pitanje glasi kako ili zašto. Ne koliko ih ima i da li se grupe razlikuju, nego kako se nešto odigralo i zašto baš tako.
Pojava je retka ili nova. Ako je elektronsko zakazivanje uvela jedna uprava u okruženju, nema populacije koja bi se anketirala.
Pojava se ne može odvojiti od okolnosti. Isti sistem u drugoj upravi, sa drugom organizacijom posla, ne bi bio ista pojava.
Nema dovoljno znanja da se sastavi upitnik. Studija slučaja može biti prva faza koja otvara temu — a onda se ono što se otkrilo proverava na širem krugu: kombinovana metodologija.
Kad metod nije opravdan: kad se pitanje tiče rasprostranjenosti ili prosečnih vrednosti, kad se traži poređenje grupa, i kad je jedini razlog za izbor slučaja to što je bio dostupan a pitanje se moglo postaviti bilo gde.
Poseban slučaj je rad o organizaciji u kojoj i sam radiš. Tu se pre izbora metoda rešavaju dozvola i sukob uloga: istraživanje u firmi u kojoj radiš.
Kako se bira slučaj
Izbor slučaja je najvažnija metodološka odluka u ovom pristupu i mora imati kriterijum. Četiri uobičajena osnova:
Tipičan slučaj. Bira se ono što je po nečemu prosečno ili uobičajeno, da bi se opisala redovna pojava. Traži podatak koji pokazuje po čemu je tipičan — veličina, delatnost, uslovi.
Poseban ili krajnji slučaj. Bira se ono što odstupa, jer se na odstupanju vidi ono što se u redovnim uslovima ne primećuje. U primeru: uprava koja je sistem uvela prva i bez spoljne podrške.
Presudan slučaj. Bira se slučaj u kom bi neka pretpostavka iz literature trebalo najlakše da se potvrdi ili najteže da opstane. Ako ni tu ne važi, to je jak nalaz.
Otkrivajući slučaj. Bira se zato što je dostupan podatak koji inače nije — pristup dokumentaciji, ljudima koji su odlučivali, internim izveštajima. Ovo je jedini osnov na kom dostupnost jeste legitiman razlog, ali samo ako je pristup zaista redak, a ne samo lak.
Ako nijedan od četiri ne stoji, slučaj je izabran zbog pogodnosti. To se navodi otvoreno, a nalaz se drži bliže opisu nego objašnjenju.
Granice slučaja i jedinica analize
Pitanje koje komisija voli, a studenti ga retko unapred reše: šta tačno jeste slučaj? U primeru — da li je slučaj cela gradska uprava, ili uvođenje jednog sistema, ili odeljenje koje radi sa strankama?
Slučaj se ograničava po tri ose: predmet (šta se posmatra), vreme (od kog do kog trenutka) i mesto ili organizaciona celina. U primeru: uvođenje elektronskog zakazivanja, od odluke o nabavci do šest meseci po puštanju u rad, u tri odeljenja koja rade sa strankama.
Bez tih granica dešavaju se dve stvari: prikupljanje nema kraja, jer sve deluje relevantno, i nalaz se rasplinjuje jer se meša sa svime što se u toj upravi dešavalo.
Kako se sprovodi: izvori i ukrštanje
Snaga metoda leži u tome što se ista stvar posmatra iz više izvora, pa se nalaz gradi tamo gde se izvori slažu — ili gde se ne slažu, što je često zanimljivije.
| Izvor | Šta daje | Na šta se pazi |
|---|---|---|
| Dokumenta (odluke, izveštaji, procedure) | Šta je zvanično planirano i kada | Pisano ne mora odgovarati onome što se radilo |
| Intervjui sa učesnicima | Kako je teklo i zašto su odluke takve | Sećanje se prilagođava ishodu |
| Podaci iz evidencija | Obim, učestalost, kretanje kroz vreme | Nisu prikupljeni za tvoje istraživanje |
| Posmatranje rada | Kako izgleda u praksi | Prisustvo istraživača menja ponašanje |
Sam postupak provere jednog nalaza drugim putem ima svoje ime i svoja pravila: triangulacija.
Ukrštanje se u radu pokazuje izričito: „podatak iz evidencije o broju zakazivanja slaže se sa procenom šefa odeljenja, dok zaposleni na šalteru opisuju da se broj dolazaka bez zakazivanja nije smanjio”. Ta rečenica je nalaz; sabiranje izvora bez poređenja nije.
Ako je jedan od izvora korpus dokumenata koji se sistematski obrađuje, postupak se opisuje kao analiza sadržaja, sa svojim pravilima: analiza sadržaja kao metod.
Jedan slučaj ili više njih
Jedan slučaj bira se kad je poseban, presudan ili otkrivajući, i kad je cilj dubina.
Više slučajeva (dva do četiri u diplomskom radu) daje mogućnost poređenja, ali svaki dodatni slučaj deli isto vreme na više delova, pa dubina opada. Ako se ide na više, oni se biraju po logici poređenja — slični u svemu osim u jednoj stvari, ili namerno različiti — i tada se metod približava komparativnom: komparativni metod.
Pravilo koje vredi: bolje jedan slučaj obrađen iz četiri izvora nego četiri slučaja obrađena jednim razgovorom svaki.
Šta se sme tvrditi
Studija slučaja ne uopštava brojčano. Nalaz se ne prenosi na sve gradske uprave, i ne treba ni da se pokuša — to bi bilo isto kao kad bi se iz ankete u jednoj firmi izvodili zaključci o sektoru: populacija i uzorak.
Ono što studija slučaja može jeste da nalaz poveže sa teorijom ili sa nalazima drugih istraživanja. Tvrdnja tada glasi: obrazac koji se pojavio odgovara onome što je opisano u literaturi kao X, odnosno odstupa od toga na način koji upućuje na Y. To je legitiman i očekivan oblik zaključka, i komisija ga prihvata.
Drugo što studija slučaja daje jeste prenosivost: dovoljno detaljan opis konteksta da čitalac sam proceni na koje slične situacije nalaz može da se odnosi. Zbog toga je opis slučaja — veličina, uslovi, okolnosti — deo metoda, a ne uvodna dekoracija.
Kako se opisuje u radu
Potpoglavlje metodologije sadrži pet stvari: određenje slučaja i granica, kriterijum izbora, izvore podataka, period prikupljanja i način analize.
Slabo: Istraživanje je sprovedeno kao studija slučaja na primeru jedne gradske uprave, kojoj je autor imao pristup.
Jako: Kao slučaj je određeno uvođenje elektronskog zakazivanja šalterskih usluga u jednoj gradskoj upravi, u periodu od donošenja odluke o nabavci do šest meseci po puštanju sistema u rad, u tri odeljenja koja rade neposredno sa strankama. Slučaj je izabran kao otkrivajući: uprava je odobrila uvid u internu dokumentaciju o pripremi i praćenju uvođenja, koja po pravilu nije javno dostupna. Podaci su prikupljeni iz tri izvora — dokumentacije o nabavci i uvođenju, polustrukturisanih intervjua sa šest zaposlenih na tri nivoa odlučivanja, i evidencije o broju zakazanih i nezakazanih dolazaka. Nalazi su formirani ukrštanjem izvora; mesta na kojima se izvori ne slažu posebno su izdvojena u poglavlju 4.3.
Rezultati se pišu po temama ili hronološki, ne po izvorima. Poglavlje u kom se najpre iznese sve iz dokumenata, pa sve iz intervjua, ostavlja čitaocu posao koji je trebalo da uradi istraživač.
Ograničenja studije slučaja su predvidiva i zato ih je lako napisati unapred — jedan kontekst, jedan period, sećanje sagovornika, uloga istraživača ako je i sam deo sredine: ograničenja istraživanja.
Najčešće greške
- „Na primeru” umesto metoda — jedna organizacija bez ijednog razloga za izbor
- Slučaj nije ograničen vremenom i obuhvatom, pa prikupljanje nema kraj
- Jedan izvor podataka, bez ukrštanja
- Rezultati složeni po izvorima, a ne po temama
- Opis umesto analize — prepričana hronologija bez tumačenja
- Brojčano uopštavanje na sve slične organizacije
- Izostavljen opis konteksta, pa čitalac ne može da proceni prenosivost
- Neslaganje izvora prećutano, iako je često najzanimljiviji nalaz
- Ime ustanove i ljudi navedeno bez saglasnosti i potrebe
Provera pre nego što kreneš
- Mogu li da kažem šta je slučaj, u tri odrednice — šta, gde i u kom periodu?
- Po kom kriterijumu je slučaj izabran, i mogu li to da obrazložim bez pozivanja na pristup?
- Imam li bar dva, po mogućstvu tri izvora podataka?
- Postoji li odobrenje ustanove i saglasnost sagovornika za ono što planiram?
- Znam li kako ću postupiti ako se izvori ne slažu?
- Piše li u radu da se nalaz ne uopštava brojčano i sa čim se umesto toga povezuje?
- Ima li opis konteksta dovoljno detalja da čitalac proceni na šta je nalaz prenosiv?
Da li se studija slučaja uopšte prihvata kao dovoljan empirijski deo, razlikuje se po katedrama: na nekim smerovima je uobičajena, na drugim se traži kvantitativno istraživanje. Proveri sa mentorom pre nego što se opredeliš.