Komparativni metod u diplomskom radu

Komparativni metod je sistematsko poređenje dva ili više slučajeva po istim, unapred određenim kriterijumima. Reč „sistematsko” nosi isti teret kao u analizi sadržaja: rad koji opiše jedan sistem na petnaest strana, pa drugi na petnaest, pa zaključi da „oba imaju svoje prednosti i nedostatke”, nije komparativna analiza nego dva opisa jedan iza drugog.

Poređenje postoji tek kad se ista pitanja postave svim slučajevima i kad se odgovori stave jedan pored drugog. Sve što se iz toga izvodi — sličnosti, razlike, objašnjenje razlika — dolazi iz te tabele, ne iz utiska stečenog čitanjem.

Pre svega toga stoji uslov koji se najčešće previdi: nije sve uporedivo. Dva slučaja se mogu porediti samo ako se poredi isti pojam, na istom nivou, na osnovu podataka koji su nastali na uporediv način. Kad taj uslov ne stoji, poređenje daje zaključke koji zvuče ubedljivo, a ne znače ništa.

Primer koji se vodi kroz ceo tekst

Rad poredi kako je organizovana obavezna stručna praksa studenata na dva fakulteta — šta je propisano, kako se praksa dodeljuje, kako se prati i kako se ocenjuje. Sve što se u nastavku navodi o ta dva fakulteta je ilustracija zamišljenog istraživanja.

Uslovi uporedivosti

Tri uslova. Ako ijedan ne stoji, poređenje se ili preformuliše ili se odustane od jednog slučaja.

Isti pojam. Ono što se na jednom mestu zove „stručna praksa” mora na drugom da znači isto. Ako je na jednom fakultetu praksa obavezan predmet sa bodovima, a na drugom preporučena aktivnost bez evidencije, to nije ista pojava — može se porediti tek pošto se kaže u čemu se razlikuju, a to razlikovanje onda postaje nalaz, a ne pretpostavka.

Isti nivo. Ne porede se fakultet i katedra, zemlja i grad, kompanija i odeljenje. Nivo mora biti isti za sve slučajeve, jer se inače razlike pripisuju onome što se poredi, a dolaze iz razlike u veličini i nadležnosti.

Uporedivi podaci. Ako za jedan slučaj imaš zvanični pravilnik i podatke iz evidencije, a za drugi samo razgovor sa jednim koordinatorom, poređenje je neravnomerno. Rešenje je da se poređenje svede na ono što postoji za sve slučajeve, a ostalo se opiše odvojeno, van poređenja.

Praktično pravilo: pre nego što potvrdiš izbor slučajeva, proveri da li za svaki možeš da dobiješ istu vrstu građe. To je češći razlog za odustajanje od slučaja nego bilo šta drugo.

Kriterijumi poređenja

Kriterijumi su ono što poređenje čini poređenjem. Određuju se pre prikupljanja građe, iz istraživačkog pitanja i iz literature, i primenjuju se na sve slučajeve jednako.

U primeru, iz pitanja „kako je organizovana stručna praksa” izvode se kriterijumi:

1. Pravni i formalni status prakse (obavezna, izborna, preporučena)
2. Trajanje i obim izražen u satima ili bodovima
3. Način dodeljivanja mesta prakse (fakultet dodeljuje, student pronalazi, kombinovano)
4. Postojanje mentora u ustanovi i na fakultetu
5. Način praćenja tokom prakse
6. Način ocenjivanja i šta se ocenjuje
7. Postupanje kad praksa ne uspe

Broj kriterijuma u diplomskom radu se najčešće kreće između pet i osam. Manje od toga daje poređenje koje ne razlikuje ništa; više od desetak pretvara rad u popisivanje.

Svaki kriterijum mora biti postavljen tako da za svaki slučaj ima odgovor. Kriterijum „koliko su studenti zadovoljni praksom” je dobar samo ako za oba fakulteta postoji uporediv podatak; ako postoji samo za jedan, izbacuje se iz matrice.

Kriterijum je zapravo isto što i operacionalizovan pojam — samo se primenjuje na slučaj umesto na ispitanika: operacionalizacija pojmova.

Kako se biraju slučajevi

Dve logike, i treba znati koju koristiš, jer određuje šta poređenje može da pokaže.

Slični slučajevi, različit ishod. Biraju se slučajevi koji su po svemu bitnom slični, a razlikuju se u ishodu koji te zanima. Cilj je da se razlika svede na malo mogućih objašnjenja. U primeru: dva fakulteta slične veličine, iste oblasti, u istom gradu, od kojih na jednom praksu završi velika većina studenata, a na drugom osetno manji deo.

Različiti slučajevi, isti ishod. Biraju se slučajevi koji se razlikuju u svemu, a ishod im je isti. Ako se pri tome pojavi jedan zajednički element, on je kandidat za objašnjenje.

Treća, najčešća i najslabija logika je izbor po dostupnosti. Nije zabranjena — mnogo diplomskih radova tako nastaje — ali se mora priznati, a zaključak se onda drži bliže opisu nego objašnjenju razlika. Kako se to upisuje: ograničenja istraživanja.

Koliko slučajeva? Dva su dovoljna i najčešća. Tri daju više, ali svaki dodatni slučaj traži istu građu po svim kriterijumima, pa se u praksi teško izlazi iz dva do tri.

Matrica poređenja

Matrica je glavni alat i, u dobrom radu, glavni prilog. Redovi su kriterijumi, kolone su slučajevi, polja su odgovori — kratki, uporedivi, bez opisivanja.

Kad matrica stoji, nalazi se čitaju iz nje: gde se slučajevi slažu, gde se razlikuju i koja razlika je najveća. Tekst koji sledi ne prepričava tabelu — on bira dve do tri razlike koje nešto znače i objašnjava ih.

Ono što se u ovom koraku često previdi: sličnosti su nalaz jednako kao razlike. Ako se dva sistema poklapaju u pet od sedam kriterijuma, to je podatak koji menja zaključak.

Odakle dolaze podaci

Komparativni rad po pravilu kombinuje izvore: propise i pravilnike, interna dokumenta, javno dostupne izveštaje, razgovore sa ljudima koji sistem sprovode, i sopstveno prikupljene podatke ako ih ima. Ako se propisi ili dokumenta obrađuju sistematski, po kategorijama, to je analiza sadržaja i opisuje se po njenim pravilima: analiza sadržaja kao metod.

Ako se svaki slučaj obrađuje dubinski, iz više izvora, rad je zapravo studija sa više slučajeva — pa vrede i pravila tog metoda: studija slučaja kao metod.

Uz svaki podatak u matrici ide izvor. Bez toga se poređenje ne može proveriti, a razlika između „tako piše u pravilniku” i „tako mi je rekao koordinator” je bitna i navodi se.

Poređenje kroz vreme

Poseban slučaj u kom se ista pojava poredi u dva perioda — pre i posle promene propisa, pre i posle uvođenja nekog sistema. Logika je ista, ali se dodaju dva uslova.

Podaci moraju biti prikupljeni na isti način u oba perioda. Ako se definicija onoga što se meri u međuvremenu promenila, brojevi nisu uporedivi, i to se mora reći.

Mora se uzeti u obzir šta se još u međuvremenu dešavalo. Promena posle uvođenja nečega ne znači da ju je to izazvalo. Ovo je najčešća greška u radovima „pre i posle”, i rešava se rečenicom koja imenuje druge moguće uzroke, a ne prećutkivanjem.

Kako se piše u radu

Slabo: U radu je primenjen komparativni metod, kojim su upoređena dva fakulteta u pogledu organizacije stručne prakse.

Ne kaže se zašto ta dva, po čemu se porede i odakle podaci.

Jako: Poređena su dva fakulteta iz iste naučne oblasti, približno istog broja studenata i u istom gradu, izabrana po logici sličnih slučajeva sa različitim ishodom: na prvom praksu u predviđenom roku završi većina studenata generacije, na drugom znatno manji deo. Poređenje je sprovedeno po sedam kriterijuma izvedenih iz pitanja postavljenih u poglavlju 3.1, koji su na oba slučaja primenjeni jednako. Podaci su prikupljeni iz važećih pravilnika, javno dostupnih izveštaja o radu i po jednog razgovora sa osobom zaduženom za praksu na svakom fakultetu; izvor svakog podatka naveden je u matrici poređenja u prilogu 2. Kriterijum zadovoljstva studenata je izostavljen jer uporediv podatak postoji samo za jedan fakultet.

Poslednja rečenica je ono što odvaja ozbiljan komparativni rad: kaže se šta nije poređeno i zašto.

Zaključak komparativnog rada ne proglašava pobednika. Tvrdnja „model A je bolji” traži merilo koje je u radu postavljeno i mereno; bez toga se piše šta se razlikuje, u čemu, i šta iz toga sledi za pitanje koje si postavio.

Najčešće greške

• Dva opisa jedan za drugim, bez zajedničkih kriterijuma
• Kriterijumi nastali tokom pisanja, pa se na slučajeve primenjuju neravnomerno
• Porede se različiti pojmovi pod istim imenom
• Porede se različiti nivoi — zemlja i grad, fakultet i katedra
• Neravnomerna građa — za jedan slučaj dokumenta, za drugi razgovor
• Sličnosti zanemarene, iako su nalaz
• Zaključak proglašava bolji model bez postavljenog merila
• Kod poređenja kroz vreme, promena pripisana jednom uzroku bez razmatranja drugih
• Izvor podatka nije naveden u matrici

Provera pre nego što kreneš

1. Poredim li isti pojam, na istom nivou, kod svih slučajeva?
2. Mogu li za svaki slučaj da dobijem istu vrstu građe?
3. Jesu li kriterijumi napisani pre prikupljanja i izvedeni iz istraživačkog pitanja?
4. Ima li svaki kriterijum odgovor za svaki slučaj?
5. Znam li po kojoj logici sam izabrao slučajeve i mogu li to da obrazložim?
6. Postoji li matrica sa izvorom uz svaki podatak?
7. Da li zaključak govori o razlikama i njihovom značenju, a ne o tome ko je bolji?
8. Piše li šta je izostavljeno iz poređenja i zašto?

Da li se čisto komparativni rad bez sopstveno prikupljenih podataka prihvata kao dovoljan, razlikuje se po katedrama — na nekim smerovima je to uobičajen oblik diplomskog rada, na drugim se traži i empirijski deo. Proveri kod mentora pre nego što se opredeliš.