Kako se ankete kodiraju u tabelu

Između popunjenih upitnika i prve tabele u radu stoji korak koji niko ne opisuje, a koji odlučuje o svemu posle njega: prevođenje odgovora u brojeve u tabeli. Ako se taj korak uradi loše, sve kasnije se raspada — prosek koji nema smisla, kolone koje program čita kao tekst, i nedelja izgubljena na traženje mesta gde je nešto pošlo naopako.

Pravilo je jedno i od njega se sve izvodi: jedan red je jedan ispitanik, jedna kolona je jedno pitanje.

Zašto baš taj oblik

Svaki statistički program očekuje podatke tako složene. Red je slučaj — jedan čovek, jedan popunjen upitnik. Kolona je varijabla — jedno pitanje, isto za sve.

Dva oblika koja studenti prave, a koja se posle moraju prepravljati:

Tabela po pitanjima. Za svako pitanje posebna mala tabela sa prebrojanim odgovorima. To je već rezultat, ne podaci. Iz njega više ne možeš da ukrstiš dva pitanja, jer se izgubilo ko je šta odgovorio.

Tabela po grupama. Muškarci u jednom listu, žene u drugom. Pol nije list nego kolona; deljenje se radi u obradi, u trenutku kad zatreba.

Ako anketu radiš preko elektronske forme, tabela stiže u ispravnom obliku sama i ovaj posao ti je uglavnom preskočen: Google Forms za anketu. Kod papirnih upitnika je unos ručni i tada sve ovo postaje tvoj posao.

Šifarnik: napraviti ga pre unosa

Šifarnik je kratak dokument koji za svako pitanje kaže: kako se zove kolona, šta pitanje glasi, koje su moguće vrednosti i šta koja znači. Kod obrade sa mnogo varijabli i izvedenih skorova on prerasta u zaseban dokument uz bazu — šta se sve u njega upisuje, razlaže kodna knjiga uz bazu podataka.

Šifarnik se pravi pre nego što uneseš prvi upitnik, i to iz dva razloga. Prvi je da kodovi budu isti od prvog do poslednjeg reda. Drugi je da za mesec dana, kad mentor pita zašto je u koloni „sektor” negde trojka, imaš gde da pogledaš.

Ako unos radi više ljudi, šifarnik nije preporuka nego uslov — bez njega jedan unosi pol kao 1 i 2, drugi kao M i Z, a tabelu posle treba ručno usklađivati.

Numeričke kodove uvek prati i oznaka šta koji znači. U statističkom programu se te oznake upisuju uz varijablu, pa tabele izlaze sa imenima kategorija umesto sa brojevima.

Kako se kodira koji tip pitanja

Pitanje sa jednim izborom. Svaka ponuđena mogućnost dobija broj. Brojevi su oznake, ne veličine — to što je „finansije” dobilo trojku ne znači da su finansije više od prodaje. Prosek takve kolone nema nikakvo značenje, ma šta program izračunao.

Pitanje sa dva odgovora. Uobičajeno 1 za da i 0 za ne. Takva kolona ima korisnu osobinu: njen prosek je udeo onih koji su odgovorili potvrdno.

Pitanje sa više dozvoljenih odgovora. Ovo je najčešća greška u unosu. Ako ispitanik sme da zaokruži više ponuđenih, to nije jedna kolona sa upisanim „1,3,4”. To je onoliko kolona koliko ima ponuđenih odgovora, svaka sa 1 ili 0. Inače se takvo pitanje ne može obraditi, a procenti koji iz njega izlaze imaju svoju osobenost: zbir prelazi sto, jer se zbrajaju odgovori a ne ljudi. Kako se to piše: procenti u radu.

Tvrdnje sa stepenima slaganja. Svaka tvrdnja je svoja kolona, sa vrednostima od 1 do najvišeg stepena. Ukupan skor se računa tek kasnije, kao nova kolona.

Brojčano pitanje. Upisuje se broj, bez jedinice. „12 godina” u ćeliji čini da program celu kolonu čita kao tekst.

Otvoreno pitanje. Odgovor se unosi doslovno, u svoju kolonu, i kodira se posebno, po postupku koji je sam po sebi tema: obrada otvorenih pitanja.

Obrnute tvrdnje

Ako skala ima tvrdnje koje su namerno postavljene naopako, one se u tabelu unose onako kako je ispitanik odgovorio, a prekodiraju se kasnije, u novu kolonu.

To je važno iz dva razloga. Prvi: original ostaje netaknut, pa se greška može ispraviti. Drugi: prekodiranje pri unosu se lako zaboravi na pola posla, i onda je pola uzorka obrnuto a pola nije, što se ne vidi ni po čemu.

Zaboravljeno prekodiranje je jedan od najtiših kvarova u obradi — ne javi grešku, samo obori pokazatelj pouzdanosti i pokvari skor. Zašto se obrnute tvrdnje uopšte stavljaju u upitnik: Likertova skala.

Nedostajući odgovori

Ispitanik koji nije odgovorio na pitanje mora da se razlikuje od ispitanika koji je odgovorio nulom.

Dva pravila.

Ostavi ćeliju praznu ili upiši dogovorenu oznaku koju program prepoznaje kao nedostajuću vrednost. Nikad nulu, jer nula je broj i ulazi u prosek.

Nemoj popunjavati sam. Upisivanje „verovatno je hteo ovo” je izmišljanje podataka i tu nema lakše verzije.

U radu se kasnije navodi koliko je odgovora nedostajalo i šta je sa njima urađeno — da li je ispitanik isključen iz obrade ili je uključen svuda osim kod tog pitanja. Kriterijum mora biti napisan i isti za sve: podaci koji ne valjaju.

Unos i provera

Ručni unos stotinu upitnika traje nekoliko sati i u njemu se greši. Četiri provere koje hvataju gotovo sve.

Redni broj na upitniku i u tabeli. Napiši broj na svaki papirni upitnik i unesi ga u kolonu „id”. Bez toga se sporan red ne može vratiti na original.

Provera opsega. Posle unosa za svaku kolonu pogledaj najmanju i najveću vrednost. Šestica u koloni sa pet stepeni, 555 u godinama staža i nula u koloni gde nule nema iskaču odmah.

Provera broja redova. Broj redova mora da odgovara broju upitnika koje si uneo. Slučajno duplirani red se najlakše otkrije tu.

Ponovni unos uzorka. Uzmi nasumično deset upitnika i unesi ih još jednom u prazan list, pa uporedi. Ako se poklapaju, unos je verovatno uredan; ako se ne poklapaju, znaš da moraš da proveriš više.

Šta od svega toga ide u rad

U metodologiju ide kratak opis: koliko je upitnika uneto, kako su odgovori kodirani, šta je urađeno sa nepotpunim upitnicima i u čemu je obrada rađena. Koji program biraš i po čemu: SPSS ili Excel.

Šifarnik i prazan primerak upitnika često idu u prilog, ali da li se to od tebe traži, zavisi od uputstva fakulteta — proveri pre predaje umesto da pretpostaviš.

Sirova tabela sa svim odgovorima se po pravilu ne štampa u radu. Čuva se, jer je to jedini dokaz da su podaci stvarno prikupljeni, i ume da zatreba ako se traži dodatna obrada.

Najčešće greške

• Prebrojani odgovori uneti umesto pojedinačnih, pa se ukrštanja više ne mogu raditi
• Pitanje sa više dozvoljenih odgovora stisnuto u jednu kolonu
• Nula upisana umesto nedostajućeg odgovora
• Obrnute tvrdnje prekodirane pri unosu, delimično i nedosledno
• Jedinice mere upisane u ćeliju uz broj
• Kodovi menjani usred unosa, bez beleške
• Nema kolone sa rednim brojem, pa se sporan red ne može proveriti
• Nema šifarnika, pa posle dve nedelje niko ne zna šta znači dvojka

Provera pre nego što kreneš sa unosom

1. Imam li napisan šifarnik za svako pitanje?
2. Ima li svaki upitnik redni broj upisan na papiru?
3. Koja pitanja dozvoljavaju više odgovora i koliko kolona im treba?
4. Koje tvrdnje su obrnute i gde će se prekodirati?
5. Kako označavam odgovor koji nedostaje?
6. U kom obliku tabela treba da bude da bi se prenela u program?
7. Ko sve unosi podatke i rade li svi po istom šifarniku?