Pozivanje na sopstveni raniji rad

Situacija je česta i deluje nezgodno. Na trećoj godini si pisao seminarski rad o istoj temi. Deo pregleda literature koji si tada napravio i dalje stoji, a sada pišeš diplomski i taj materijal ti treba.

Pitanje nije samo da li smeš da ga koristiš. Pitanje je kako se to tehnički izvodi — jer tekst koji si sam napisao, a ranije predao, u odnosu na novi rad stoji kao svaki drugi već postojeći izvor.

Kada se to uopšte pojavljuje

Nekoliko tipičnih situacija, po učestalosti:

• Seminarski ili predispitni rad iz istog predmeta, sa pregledom literature koji si već sastavio.
• Rad koji si izlagao na studentskom skupu i koji je objavljen u zborniku.
• Istraživanje sprovedeno za jedan predmet, čiji podaci sada ulaze u diplomski rad.
• Raniji stepen studija — rad na osnovnim studijama, dok pišeš master rad.

Vredi odmah razdvojiti dve stvari koje se u ovim situacijama mešaju. Jedna je pozivanje na raniji rad — na njegov nalaz, podatak ili zaključak — i ono se rešava navođenjem, isto kao za bilo koji tuđi izvor. Druga je ponovno korišćenje samog teksta, rečenica koje si već predao. To se navodom ne rešava i o tome se razgovara sa mentorom pre nego što se bilo šta prenese.

Poslednje dve su ozbiljnije od prve dve, jer se tu ne ponavlja samo tekst nego i rezultat istraživanja. Ista podela važi i za obrnut smer: ako planiraš da posle odbrane deo diplomskog objaviš kao članak, isto pitanje se javlja iz suprotnog ugla.

Prvi korak je razgovor sa mentorom

Ovo nije formalnost koja se preskače. Praksa se razlikuje po fakultetima, po predmetima i po tome koliko teksta je u pitanju, i ne postoji jedno pravilo koje važi svuda.

Šta mentoru kažeš, u tri rečenice:

1. Koji raniji rad je u pitanju, kom predmetu je predat i kada.
2. Koji deo diplomskog bi se na njega oslanjao — pregled literature, deo teorijskog okvira, prikupljeni podaci.
3. Koliko materijala je otprilike u pitanju i da li ga prerađuješ ili prenosiš.

Odgovor koji dobiješ obično ide u jednom od tri pravca: piši iznova, koristi uz navođenje, ili nemoj uopšte. Šta god da je, dobro je da o tome postoji trag u prepisci: mejl u kom je stvar postavljena i odgovorena vredi više od usmene saglasnosti koje se za pola godine niko ne seća.

Ono što se ne radi jeste da se odluka donese sam, pa da se pitanje otvori na odbrani.

Navodi se kao i svaki drugi izvor

Kad je dogovoreno da se raniji rad koristi, tehnika navođenja nema u sebi ništa posebno. Tvoj raniji rad je izvor; u tekstu se poziva na njega kao na bilo koji drugi.

Ranije sprovedena analiza na uzorku iz iste ustanove pokazala je sličan raspored odgovora (Prezime, 2023).

Isto važi i za doslovan navod i za parafrazu. Kako se ta dva razlikuju i gde tačno navod stoji u rečenici, opisuje APA 7 u tekstu.

Dve stvari koje se najčešće pogreše:

Ne piše se u prvom licu. „Kao što sam pokazao u svom seminarskom radu” nije oblik navoda. Navod ide u zagradi, sa prezimenom i godinom, isto kao za tuđi rad. Ako je bitno da se vidi da je reč o tvom ranijem radu, to se kaže u rečenici uz uredan navod, jednom.

Ne navodi se češće nego što treba. Ako se raniji rad pojavi u pet rečenica zaredom, pregled literature počinje da liči na osvrt na sopstvenu bibliografiju. Jednom naveden izvor nosi ceo pasus; navod se ponavlja tek kad se u pasusu pojavi drugi izvor, pa treba razdvojiti ko šta tvrdi.

Ne izostavlja se iz spiska literature. Sve što je navedeno u tekstu ulazi u spisak, bez izuzetka za sopstvene radove. Kako se jedinice slažu i po kom redosledu, pokriva APA spisak literature.

Jedinica za neobjavljen rad

Ovde nastaje stvarna nedoumica, jer seminarski rad nigde nije objavljen i nema izdavača.

Jedinica u spisku mora da nosi dovoljno podataka da čitalac razume o čemu je reč i gde taj rad postoji:

• prezime i inicijal,
• godina predaje,
• naslov rada,
• oznaka vrste rada i njegovog statusa — seminarski rad, neobjavljen,
• ustanova kojoj je predat.

Prezime, I. (2023). Naslov seminarskog rada [neobjavljen seminarski rad]. Naziv fakulteta.

Ako je rad objavljen — u zborniku sa skupa, na primer — onda se navodi po obliku za tu vrstu publikacije, a ne kao neobjavljen rad. Isti princip po kom se razlikuju objavljena i neobjavljena disertacija, i šta jedinica tada mora da sadrži, pokriva citiranje disertacija i master radova.

Tačan raspored elemenata zavisi od stila koji fakultet traži, pa se oblik proverava u uputstvu, a ne pogađa po analogiji.

Ponovna upotreba teksta, rečenicu po rečenicu

Navođenje rešava pozivanje na nalaz. Ne rešava prenošenje pasusa.

Razlika je u tome šta radiš sa materijalom:

Treći red rešava većinu slučajeva, a najčešće se previdi. Ako ti iz seminarskog rada treba tvrdnja koju si tada preuzeo iz knjige, izvor te tvrdnje je knjiga. Tvoj raniji rad tu nije izvor nego samo mesto na kom si je prvi put sreo — pozivanje na sebe u toj situaciji je nepotreban korak koji sve komplikuje.

Postoji i deo teksta koji se legitimno ponavlja, a da o ponavljanju niko ne raspravlja: opis instrumenta koji si oba puta koristio ili opis ustanove u kojoj si oba puta istraživao. Tu nema drugog načina da se ista stvar kaže. I to se ipak ne prepisuje iz starog rada nego piše iznova, za ovaj rad, sa podacima koji za ovaj rad važe — jer se uzorak, period i obim skoro sigurno razlikuju.

Praktično: otvori raniji rad, prođi kroz njegov spisak literature i radi direktno sa tim izvorima. To je i brže i čistije, i usput proveriš da li su ti navodi od pre dve godine uopšte bili tačni.

Šta se potpisuje uz rad

Uz diplomski rad skoro uvek ide list kojim tvrdiš da je rad tvoj samostalan proizvod i da je sve preuzeto uredno navedeno. Šta taj list obično sadrži i šta se njime tvrdi, opisuje izjava o autorstvu.

Veza sa ovim tekstom je direktna: uredno naveden sopstveni raniji rad je preuzeto i navedeno. Prenet pasus bez traga nije, bez obzira na to što si ga sam napisao — i to je jedini razlog zbog kog se ceo ovaj postupak radi.

Ako se pri kraju ispostavi da je deo ranijeg rada već ušao u tekst, a nije naveden, to se rešava dok rad još nije predat: rečenica se ili napiše iznova iz izvornog materijala, ili dobije uredan navod. Posle predaje isti problem više nije tehnički.

Ako u trenutku pisanja nisi siguran odakle je neka rečenica došla, to je znak da je beleženje izvora zakazalo mnogo ranije. Reši se tako što se rečenica napiše iznova, iz izvora koji imaš pred sobom.

Najčešće greške

• Pasus prenet iz ranijeg rada, bez razgovora sa mentorom i bez ikakvog traga
• Navod u prvom licu umesto urednog navoda u zagradi
• Sopstveni rad naveden u tekstu, a izostavljen iz spiska literature
• Neobjavljen rad naveden kao da je publikacija, bez oznake statusa i ustanove
• Pozivanje na sebe umesto na izvorni rad iz kog je tvrdnja zapravo došla
• Dogovor postignut usmeno, pa se pola godine kasnije niko ne seća šta je rečeno