Podaci uz rad — šta se prilaže

Pitanje se javi pred predaju, obično kasno: da li uz rad ide i tabela sa odgovorima ispitanika. Odgovor nije isti za svaki rad, i nije stvar ukusa — zavisi od toga šta prilog treba da omogući i od toga ko sve može doći do rada posle predaje.

Ovaj tekst se bavi samo podacima. Šta sve inače ide u prilog, kako se prilozi označavaju i broje li se u obim, pokriva prilozi u diplomskom radu.

Šta se ovde računa kao podaci

Pod „podacima” se u razgovoru misli na tri različite stvari, i one nemaju isti status.

Instrument. Upitnik, protokol intervjua, lista za posmatranje. On skoro uvek ide u prilog, jer se bez njega ne vidi šta si tačno pitao.

Obrađeni rezultati. Tabele učestalosti, proseci po grupama, ispisi testova. Deo ovoga je u poglavlju sa rezultatima; opširnije tabele idu u prilog.

Sirovi podaci. Tabela u kojoj je jedan red po ispitaniku, sa svim njegovim odgovorima. Ovo je jedino oko čega se stvarno postavlja pitanje.

Prve dve stavke su uobičajene i o njima nema mnogo dileme. Treća je odluka, i donosi se sa mentorom, jer zavisi i od prakse na fakultetu i od toga šta si ispitanicima obećao.

Kada tabela sirovih podataka ima smisla

Postoje tri situacije u kojima takav prilog nešto donosi.

Kada je uzorak mali i obrada jednostavna. Kod dvadesetak ispitanika i nekoliko varijabli, tabela na jednoj strani daje čitaocu potpun uvid u ono iz čega su nalazi izvedeni. Kod nekoliko stotina ispitanika ista logika ne važi — dvadeset strana brojeva niko ne čita.

Kada je postupak kodiranja netrivijalan. Ako si otvorene odgovore svodio na kategorije, prilog koji pokazuje kako je koji odgovor kodiran vredi više od same tabele brojeva.

Kada to mentor ili katedra traže. Ponegde je deo prakse, negde nije. To je jedino mesto na kom se pitanje stvarno zaključuje, i zato se postavlja rano, a ne u nedelji predaje.

Postoji i pitanje koje zamenjuje sva tri: šta bi čitalac mogao da uradi sa tim prilogom, a ne može bez njega. Ako je odgovor „proverio bi neki od mojih računa”, prilog ima smisla. Ako je odgovor „video bi da sam zaista prikupio podatke”, nema — jer to prilog ne dokazuje. Tabela ne pokazuje odakle su brojevi došli; to pokazuje opis postupka, i on je u metodologiji.

Izvan tih slučajeva, sirova tabela u prilogu najčešće ne dodaje ništa što obrađeni prikaz već ne nosi. Prilog nije mesto na kom se dokazuje da je posao urađen — to se vidi iz opisa postupka.

Šta nikada ne ide

Ovde nema procene ni situacija u kojima „može”:

Ništa po čemu se ispitanik može prepoznati. Ime, inicijali, adresa, imejl, broj telefona, matični broj, tačan datum rođenja, tačno radno mesto u maloj ustanovi.

Ni kombinacija podataka koja vodi do iste stvari. Tu se greši najčešće. Nijedna kolona sama po sebi ne otkriva osobu, a red „žena, 58 godina, rukovodeći položaj, ustanova sa četrdeset zaposlenih” otkriva tačno jednu osobu. Kako se to prepoznaje i kako se kategorije prave šire, opisuje anonimizacija podataka.

Podaci koji nisu tvoji. Izvodi iz evidencije ustanove, interni dokumenti, poslovni brojevi. Šta od toga sme u rad i pod kojim uslovima, pokriva rad sa poverljivim podacima.

Popunjeni upitnici u izvornom obliku. Skenirani obrasci, snimci, transkripti sa imenima. U prilog ide prazan instrument, ne popunjen.

Ako nisi siguran za konkretnu kolonu, pitanje se ne rešava procenom nego razgovorom sa mentorom, i to pre nego što se tabela složi.

U kom obliku se prilaže

Prilog je deo dokumenta koji predaješ, dakle deo istog fajla i iste paginacije. Podaci se ne prilažu kao poseban fajl, ni kao link ka spoljnom servisu — link vremenom prestane da radi, a rad ostaje.

Nekoliko praktičnih stvari koje čine razliku između tabele koja se može čitati i tabele koja se ne može:

• Jedan red po ispitaniku, jedna kolona po varijabli, isto kao u radnoj tabeli.
• Šifra ispitanika umesto rednog broja koji odgovara redosledu prikupljanja, ako bi se po tom redosledu moglo zaključiti ko je ko.
• Kolone imenovane razumljivo, ne oznakama iz programa tipa VAR00007.
• Skraćena orijentacija strane ako je kolona mnogo. Tabela isečena po širini je nečitljiva i u štampi i u elektronskoj verziji.
• Ista oznaka za nedostajući odgovor kroz celu tabelu, objašnjena ispod nje.

Ako se rad predaje i u štampanom obliku, tabelu prođi u pregledu pred štampu, ne samo u programu. Široka tabela koja na ekranu izgleda uredno ume da se u štampi preseče po sredini kolone, a to se vidi tek na papiru. Veličina slova ide na granicu čitljivosti, ne ispod nje — tabela koju član komisije ne može da pročita ne razlikuje se od tabele koje nema.

Ako je tabela preširoka i pored svega, podeli je na dva priloga po celinama — demografija u jednom, odgovori na instrument u drugom.

Šta uz tabelu mora da stoji

Tabela brojeva bez objašnjenja je beskorisna čak i tebi, posle mesec dana. Zato uz nju idu tri kratke stvari:

Legenda kolona. Šta koja kolona sadrži i u kojim vrednostima. Ako kolona sadrži skor od 1 do 5, piše se šta je 1, a šta 5.

Oznaka nedostajućih vrednosti. Šta znači prazno polje, a šta oznaka koju si upisao.

Rečenica o tome šta je tabela. Koliko ispitanika, kog perioda prikupljeno, da li su svi ušli u obradu ili su neki isključeni.

Pre nego što prilog uđe u rad, uradi jednu proveru unazad: uzmi jedan broj iz poglavlja sa rezultatima i pokušaj da ga izvedeš iz priložene tabele. Ako ne ide — jer kolona nedostaje, jer je deo ispitanika isključen a to nigde ne piše, jer se skor računa po pravilu koje nisi naveo — prilog ne radi ono zbog čega postoji. To je ujedno i najbrži način da uhvatiš neslaganje između tabele i teksta, koje se inače otkrije tek na odbrani.

Bez ovoga prilog izgleda kao dokaz, a funkcioniše kao zid brojeva. Sa ovim, član komisije za minut proveri bilo koji nalaz iz poglavlja sa rezultatima — što je jedini razlog zbog kog prilog uopšte postoji.

Repozitorijum menja račun

Jedna stvar koja se često previdi: rad posle odbrane ume da završi u javno dostupnom repozitorijumu fakulteta. Ako se to dogodi, prilog ide zajedno sa radom i postaje dostupan svakome, ne samo komisiji.

To menja odluku o tome šta se prilaže. Tabela koja je bila prihvatljiva za tri člana komisije ne mora biti prihvatljiva na otvorenom internetu, naročito ako je ustanova u kojoj si istraživao mala i imenovana u radu.

Zato se status rada proverava pre predaje, a ne posle. Šta se tačno pita u studentskoj službi i koje su moguće opcije, opisuje rad u repozitorijumu fakulteta.

Praktično: ako postoji i mala mogućnost prepoznavanja, u prilog ide obrađena tabela — učestalosti i proseci po grupama — a ne redovi po ispitaniku. Nalaz se time ne gubi, a rizik nestaje. To je odluka koju vredi doneti dok se podaci tek unose, jer tada košta nekoliko minuta: kategorije se odmah naprave šire, a ispitanici dobiju šifre umesto rednih brojeva.

Najčešće greške

• Sirova tabela priložena mehanički, bez pitanja da li išta dodaje
• Demografija ostavljena u punoj rezoluciji, pa se ispitanik prepoznaje iz kombinacije kolona
• Skenirani popunjeni upitnici umesto praznog instrumenta
• Podaci kao link ka spoljnom servisu, koji posle dve godine ne radi
• Kolone sa oznakama iz programa, bez legende
• Nedostajuće vrednosti označene na tri načina u istoj tabeli
• Odluka doneta u nedelji predaje, kad više nema vremena da se tabela prepravi