Kako se obim rada raspoređuje po poglavljima

Obim rada se raspoređuje u udelima, a ne u stranama. Strane zavise od formata, proreda i veličine slova, pa isti tekst na dva fakulteta ima različit broj strana; udeli poglavlja ostaju isti i po njima se vidi da li je rad izbalansiran.

Uobičajena raspodela u empirijskom diplomskom radu izgleda ovako: uvod oko pet odsto, teorijski deo oko trećine, metodologija oko petnaest odsto, rezultati oko četvrtine, diskusija oko petnaest odsto, zaključak oko pet odsto. Sve to su orijentiri iz prakse, a ne propis — merodavno je uputstvo tvog fakulteta i ono što traži mentor.

Najkorisnija provera nije u procentima nego u jednom poređenju: ako je teorijski deo duži od zbira metodologije, rezultata i diskusije, rad je nesrazmeran. To je jedina greška u raspodeli koja se redovno ponavlja i jedina koju komisija redovno komentariše, jer znači da je istraživanje — zbog kog rad postoji — dobilo manje prostora od priprema za njega.

Zašto udeli, a ne strane

Uzmi zamišljen rad od šezdeset strana teksta, bez prednjeg dela i priloga. Isti taj rad, prekucan sa proredom 1,5 umesto jedan, ima blizu osamdeset strana. Ništa se u njemu nije promenilo osim formata.

Zato se u planiranju koriste dva merila: udeo poglavlja u ukupnom tekstu i broj reči. Broj reči se ne menja formatiranjem i jedini je pouzdan orijentir dok pišeš. Koliki se ukupan obim uopšte očekuje i šta se u njega broji: koliko strana ima diplomski rad.

Uobičajena raspodela na jednom primeru

Za zamišljen rad od šezdeset strana teksta, raspodela bi izgledala ovako. Brojevi su ilustracija, ne norma.

Dve stvari koje se iz tabele vide odmah. Prva: istraživački deo zajedno nosi više od polovine. Druga: uvod i zaključak su mali, i to je namerno — oni su okvir, ne sadržaj.

Empirijski i teorijski rad se ne dele isto

Ako rad nema sopstveno istraživanje nego analizira građu, propise, dokumente ili literaturu, gornja tabela ne važi i ne treba je nasilno primenjivati.

U teorijskom radu se mesto rezultata dobija analizom, dakle tvojim poređenjem, razvrstavanjem i tumačenjem građe. Ono što se tamo najčešće izgubi jeste upravo taj deo: rad naraste na prikazu građe i završi bez ijedne strane u kojoj autor kaže šta iz svega sledi.

Kako se poglavlja uopšte ređaju i šta gde stoji: struktura diplomskog rada.

Tri provere koje traju deset minuta

Provera sadržaja. Otvori automatski sadržaj rada i pogledaj brojeve strana. Razlika između početne strane dva poglavlja je njegov obim. Ako to nisi radio, iznenađenje je gotovo izvesno — teorijski deo je po pravilu veći nego što autor misli.

Provera udela. Podeli obim svakog poglavlja ukupnim obimom teksta. Odstupanje od pet do deset procentnih poena od orijentira je normalno; odstupanje od dvadeset traži razlog koji umeš da izgovoriš.

Provera ravnoteže potpoglavlja. Unutar teorijskog dela, nijedno potpoglavlje ne bi trebalo da bude višestruko duže od ostalih. Potpoglavlje koje je naraslo na osam strana dok su ostala na dve obično je tema o kojoj si najviše čitao, a ne tema koja je za rad najvažnija.

Teorija koja je narasla: šta se skraćuje

Ovo je najčešći slučaj i skraćuje se po redosledu, od najsigurnijeg ka najosetljivijem.

1. Opšti uvodni pasusi o oblasti. Istorijat discipline, opšta mesta o značaju teme, definicije koje se nigde kasnije ne koriste.
2. Nabrajanje definicija. Umesto sedam definicija pojma, tri koje se stvarno razlikuju i izričit izbor one koju rad koristi.
3. Prepričavanje metodologije tuđih istraživanja u detalje koji nikome ne trebaju. Nalaz je dovoljan, osim ako poredite postupke.
4. Potpoglavlja bez uloge u istraživanju. Pojam koji se u empirijskom delu nigde ne pojavljuje ne treba da ima svoje potpoglavlje.
5. Popis umesto sinteze. Deset pasusa u kojima svaki prepričava jedan rad po pravilu se sažima u tri pasusa sinteze, bez gubitka sadržaja. Kako se to radi: kako se piše pregled literature.

Prve dve tačke obično daju tri do pet strana, peta još toliko. To je najčešće dovoljno da se odnos vrati u ravnotežu, bez brisanja ijednog izvora.

Rezultati koji su premali

Rezultati na pet strana uz dvadeset pet strana teorije znače jedno od dvoje: ili je istraživanje tanko, ili je prikaz nepotpun. Drugo se popravlja lako.

Šta u rezultatima najčešće nedostaje: opis strukture uzorka na početku poglavlja, prikaz po svakoj stavci instrumenta, poređenja po grupama koja su u metodologiji najavljena, i rečenica uz svaku tabelu koja kaže šta se u njoj vidi. Tabela bez propratne rečenice nije prikaz rezultata nego prilog. Kako se poglavlje sastavlja: kako se opisuju rezultati istraživanja.

Ako je istraživanje zaista tanko, obim se ne rešava prepričavanjem istih brojeva na dva mesta. Rešava se poštenim ograničenjima i, gde ima vremena, dodatnim poređenjem ili malim kvalitativnim delom.

Diskusija koja nedostaje

Poglavlje koje najčešće fali u celini, a nosi najveći deo razlike u oceni. Prepoznaje se po tome što posle rezultata odmah dolazi zaključak.

Diskusija ne ponavlja brojeve. Ona svaki važan nalaz stavlja uz nalaze iz pregleda literature i kaže gde se slaže, gde ne, i čime se razlika može objasniti. Zato se u nju vraćaju isti autori koji su bili u teorijskom delu, a ne novi izvori koji se prvi put pojavljuju na kraju rada.

Praktično merilo: jedan pasus po nalazu koji je vredan poređenja. Ako imaš šest takvih nalaza, imaš poglavlje.

Uvod, zaključak i prilozi

Uvod i zaključak su mali i takvi treba da ostanu. Uvod koji naraste na osam strana skoro uvek sadrži teoriju koja pripada sledećem poglavlju; zaključak koji naraste sadrži rezultate koji su već prikazani.

Prilozi ne ulaze u osnovni obim i to je najlakši način da se rad rastereti. Instrument u celini, tekst poziva ispitanicima, obrazac saglasnosti, opširne tabele sa svim vrednostima — sve to stoji pozadi i u tekstu se na njega samo upućuje: prilozi u diplomskom radu.

Pazi samo na jedno: prilog nije mesto za ono što čitalac mora da vidi da bi razumeo rad. Ako bez tabele iz priloga nijedan nalaz nema smisla, ta tabela pripada rezultatima.

Šta se u obim uopšte broji

Pre svakog računanja treba znati šta ulazi u zbir, jer se inače porede različite stvari.

U osnovni obim ulaze uvod, sva poglavlja tela rada i zaključak. Ne ulaze naslovna strana, sadržaj, spisak tabela i slika, sažetak, spisak literature i prilozi. Tabele i grafikoni unutar poglavlja ulaze, jer zauzimaju prostor koji bi inače nosio tekst — ali se tu krije i najčešća obmana u raspodeli.

Poglavlje o rezultatima koje ima petnaest strana, od kojih su jedanaest tabele bez propratnog teksta, nije poglavlje od petnaest strana. Provera je jednostavna: pogledaj koliko u njemu ima tvojih rečenica, a ne koliko ima strana. Isto važi i za teorijski deo pun dugih doslovnih citata — citat zauzima prostor, ali ne broji se kao tvoj tekst kad se procenjuje ravnoteža rada.

Raspored obima u vremenu

Poslednja stvar koju vredi izjednačiti sa udelima jeste vreme. Poglavlja se ne pišu jednakom brzinom, pa plan koji svakom daje jednako nedelja uvek puca na kraju.

Metodologija i rezultati se pišu brzo kad su podaci sveži — često po dve do tri strane dnevno, jer je materijal poznat. Teorijski deo ide sporije i vezan je za čitanje. Diskusija je najsporija, iako je kratka, jer traži da se vratiš i u literaturu i u rezultate istovremeno.

Praktičan zaključak: za diskusiju ostavi bar dvostruko više vremena nego što njen obim nagoveštava, i nikad je ne ostavljaj za poslednju nedelju. Kako se ceo raspored postavlja unapred: plan izrade diplomskog rada.