Poverljivost nalaza u kvalitativnom radu

Kod kvantitativnog rada postoji broj koji se napiše i time se pitanje zatvori. Kod kvalitativnog ne postoji, pa se u metodologiji pojavi rečenica tipa „istraživanje je sprovedeno na validan način” — koja ne tvrdi ništa i ništa ne brani.

Pitanje je isto kao kod merenja: odakle znamo da nalaz nije tvoj utisak. Odgovor je drugačiji, jer se ne dobija računom nego tragom. Kako se pitanje postavlja kod merenja pokriva pouzdanost i validnost; ovde je parnjak za rad bez brojeva.

Zašto se koeficijent ovde ne može prepisati

Pouzdanost merenja pretpostavlja da ista stvar postoji pre nego što je izmeriš i da bi je isti instrument uhvatio dvaput. Kvalitativan rad ne polazi od toga. Razgovor se ne ponavlja identično, a tumačenje je deo postupka, ne njegova greška.

Zato se ne traži da bi drugi istraživač dobio iste teme, nego da bi, radeći sa istom građom po opisanom postupku, došao do nečega prepoznatljivo sličnog — i da bi, prateći tvoj opis, mogao da vidi odakle je svaka tvrdnja došla.

Iz toga sledi sve ostalo: ono što ne ostavlja trag ne može se braniti.

Četiri merila

U kvalitativnom radu se obično navode četiri, i svako odgovara na drugo pitanje.

Verodostojnost — da li nalaz zaista stoji u građi. Pita se: postoji li u transkriptima ono što tvrdiš da si našao, i kod koliko sagovornika.

Prenosivost — da li čitalac može da proceni gde tvoj nalaz važi. Ne obećavaš da važi svuda; daješ dovoljno podataka o kontekstu i sagovornicima da neko drugi zaključi da li liči na njegovu situaciju.

Proverljivost postupka — da li se put od građe do teme može ispratiti. Pita se: ako neko traži kod koji stoji iza treće teme, može li se pronaći.

Potvrdivost — da li nalaz dolazi iz građe, a ne iz onoga što si mislio pre nego što si počeo. Pita se: gde se vidi da si svoje pretpostavke proveravao, a ne potvrđivao.

Merila se u radu ne moraju zvati ovim imenima. Ono što mora da postoji jeste rečenica koja za svako od njih kaže šta si konkretno uradio.

Redosled po kom se na njih odgovara nije proizvoljan. Verodostojnost je prva jer bez nje ostale tri nemaju predmet: ako tema ne stoji u građi, ne pomaže što se postupak može ispratiti. Prenosivost je poslednja jer zavisi od toga koliko si o kontekstu uopšte zabeležio, a to se odlučuje na terenu, ne pri pisanju.

Šta se zapisuje da bi merila bila proverljiva

Ovo je jedini deo koji se ne može nadoknaditi kasnije. Sve četiri stvari nastaju dok istraživanje traje.

Poslednji red je onaj koji svi preskoče. Reč je o kratkim upisima tokom rada: šta si očekivao pre razgovora, šta te je iznenadilo, kada si odustao od kategorije koju si sam doneo. Takva beleška se vodi u zasebnom fajlu, sa datumom uz svaki upis, i nikad u samom transkriptu.

Postupci koji merila podupiru

Nijedan od njih nije obavezan i ne treba ih nabrojati sve. Bira se ono što tvojoj građi zaista odgovara.

Više izvora za isti nalaz. Ako se ono što su ljudi rekli poklapa sa onim što stoji u dokumentima ili se vidi na terenu, tvrdnja je jača. Kako se to radi i šta se piše kad se izvori ne slažu: triangulacija.

Vraćanje tumačenja učesnicima. Sažetak nalaza ide onima od kojih je građa i došla, pa se vidi da li se prepoznaju. Postupak ima svoja pravila i svoje granice: provera nalaza sa učesnicima.

Drugi par očiju na istoj građi. Deo transkripta kodira neko drugi, pa se razlike prođu i reše razgovorom. Ne traži se da se poklopite; traži se da razlike budu opisane.

Slučajevi koji se ne uklapaju. Traži se izjava koja temi protivreči i piše se u nalazima. To je najjeftiniji postupak i najviše dobija, jer pokazuje da nisi birao samo ono što potvrđuje.

Dovoljno građe. Razgovori se vode dok novi razgovor prestane da donosi nov kod. Kada se to dogodilo piše se kao zapažanje o sopstvenoj građi, bez pretvaranja u pravilo.

U diplomskom radu se realno stigne do dva ili tri od ovih postupaka, i to je sasvim dovoljno. Bolje prolazi rad u kom su dva postupka sprovedena i opisana do kraja nego onaj u kom su nabrojana sva četiri, a nijedan se u tekstu ne vidi. Izbor se pravi po tome šta tvoja građa dozvoljava, a ne po tome šta izgleda ozbiljnije u metodologiji.

Kako se to piše u metodologiji

Ne kao odeljak sa naslovom „validnost” i tri opšte rečenice. Kao opis onoga što si uradio, tamo gde se postupak i inače opisuje.

Loše: „Vodilo se računa o objektivnosti i validnosti istraživanja.”

Bolje: „Svaki kod nosi oznaku sagovornika i mesta u transkriptu, pa se za svaku temu može pronaći građa iz koje je izvedena. Dva transkripta kodirala je i druga osoba; razlike u četiri koda razrešene su razgovorom i zabeležene. Izjave koje se ne uklapaju u teme prikazane su u nalazima, uz temu na koju se odnose.”

Druga verzija ne tvrdi da je rad validan. Ona pokazuje na osnovu čega neko drugi to može da proceni — a to je sve što se traži.

Ako je deo postupka izostao, to nije rupa koju treba prećutati. Piše se u ograničenjima, jednom rečenicom, bez izvinjavanja. Piše se šta je izostalo i šta to znači za nalaz, bez opštih fraza o rezervi sa kojom treba uzeti rezultate.

Šta se ovim merilima ne postiže

Merila brane kako si došao do nalaza. Ona ne šire domašaj tvrdnje.

Čak i kad je postupak besprekoran, nalaz i dalje govori o ljudima sa kojima si razgovarao, u kontekstu u kom su govorili. Rečenica „istraživanje je pokazalo da zaposleni u ovoj branši” ne postaje tačna zato što si radio triangulaciju. Kako se domašaj formuliše u samom tekstu nalaza: kako se prikazuje kvalitativni nalaz.

Druga stvar koja se često očekuje pogrešno: ovo nije zamena za veći uzorak. Kvalitativan rad ne teži reprezentativnosti, pa merila ne popravljaju nešto što nije ni bio cilj. Ako komisija pita zašto je sagovornika malo, odgovor nije broj nego obrazloženje izbora — zašto baš ti ljudi mogu da kažu nešto o tvom pitanju.

Treća zabluda je da merila važe samo za intervjue. Isti okvir stoji i kad je građa pisana ili posmatrana: i tamo se traži oznaka odakle je izvod, trag do kategorije i beleška o tome šta si očekivao pre nego što si počeo da čitaš.

Najčešće greške

• Odeljak o validnosti bez ijednog konkretnog postupka, samo opšte rečenice
• Kodovi bez oznake odakle su, pa se nijedna tema ne može proveriti
• Nabrojani svi mogući postupci, a sproveden nijedan
• Prećutane izjave koje se ne uklapaju u temu
• Beleške o sopstvenim pretpostavkama nikad vođene, pa se potvrdivost ne može ni pokazati
• Preuzeti kvantitativni pojmovi i tvrdnja da je uzorak reprezentativan
• Nalaz prenet na populaciju, uz obrazloženje da je postupak bio strog