Kada rad ima dva mentora

Većina radova ima jednog mentora i jednu liniju odlučivanja. Kod nekih se pojavi drugi nastavnik — negde se zove komentor, negde saradnik na radu, negde je samo dogovoreno da se konsultuješ i sa njim. Naziv i formalni status se razlikuju od fakulteta do fakulteta, i to je stvar koju proveravaš u svojoj službi, ne ovde.

Ono što je svuda isto jeste kako se sa dvoje ljudi radi, i gde ta postavka počne da stvara probleme. O tome je ovaj tekst.

Zbog čega se drugi mentor pojavljuje

Skoro uvek zato što rad ima dve strane, a jedan čovek ne pokriva obe.

Tema pripada jednoj oblasti, metod drugoj. Rad o organizaciji rada u zdravstvenoj ustanovi, sa statističkom obradom koja ide dalje od uobičajene. Jedan vodi sadržaj, drugi obradu.

Istraživanje se sprovodi u ustanovi. Uz nastavnika sa fakulteta pojavi se neko iz ustanove ko omogućava pristup podacima ili ispitanicima i garantuje da je postupak u ustanovi izvodljiv.

Tema je na granici dve katedre. Ni jedna ni druga je ne pokrivaju u celini, pa se deli.

Nastavnik u zvanju koje ne dozvoljava samostalno mentorstvo vodi rad u praksi, a formalno je uz njega i stariji kolega. Ovo je organizaciona stvar i tebe se najmanje tiče, ali objašnjava zašto ponekad imaš dva imena, a zapravo radiš sa jednim.

Razlog je bitan, jer iz njega direktno sledi podela posla. Ako ne znaš zašto ih ima dvoje, nećeš znati ni koga za šta pitaš.

Podela koja se dogovara na početku

Najgori mogući početak je da se podela podrazumeva. Pola nesporazuma koji kasnije nastanu potiču od toga što su obojica mislila da ono drugo pokriva onaj deo koji niko nije pokrio.

Dogovor se pravi na prvom sastanku, po mogućstvu dok su obojica prisutna, i sadrži četiri stavke:

1. Ko vodi koji deo rada. Konkretno, po poglavljima: teorijski okvir, metodologija, obrada, diskusija.
2. Kome se šalje koja verzija. Da li obojici uvek, ili se poglavlje prvo šalje onome ko ga pokriva.
3. Ko daje konačnu reč o tome da je rad spreman. Uvek postoji jedan takav — retko je stvarno pola-pola.
4. Kako se komunicira. Zajednička prepiska ili odvojene.

Dve stavke se u tom dogovoru najčešće ne postave, a kasnije zasmetaju: ko odobrava prijavu teme u obliku u kom ide dalje, i ko čita rad u celini pred predaju. Prvo se obično podrazumeva. Drugo se često ne desi nikako — svako pročita svoj deo, a rad kao celinu ne pročita niko, pa se neujednačena terminologija i skokovi u stilu vide tek kad je kasno.

Ovo se ne traži kao formalni dokument. Dovoljno je da posle sastanka pošalješ kratku poruku sa onim što si razumeo, obojici, i da niko ne kaže da nije tako. Ta poruka je posle tri meseca jedina stvar koja rešava sporove.

Kako izgleda prvi sastanak i šta se na njemu inače postavlja, kad je mentor jedan, pokriva kako se radi sa mentorom na diplomskom — sve odatle važi i ovde, samo dvostruko.

Kako se komunicira sa dvoje

Osnovno pravilo: obojica vide isto.

To znači zajedničku prepisku umesto dve odvojene, osim ako je dogovoreno drugačije. Razlog nije učtivost nego zaštita od situacije u kojoj jedan odobri izmenu za koju drugi ne zna, pa ti ispravljaš isti pasus dvaput u suprotnim smerovima.

Nekoliko praktičnih navika:

Jedna verzija fajla za oboje. Ne šalji dve verzije istog poglavlja u zavisnosti od toga koga pitaš. Ako neko traži izmenu, ona ulazi u zajedničku verziju pre nego što se pošalje dalje.

U poruci se kaže šta je novo. Kada dvoje ljudi prate rad, niko od njih ne pamti šta je bilo u prošloj verziji. Dve rečenice na vrhu poruke — šta je promenjeno i na šta konkretno tražiš odgovor — štede ti nedelju čekanja.

Pitanje se upućuje jednom, ne obojici. „Da li ovaj test odgovara?” upućeno obojici obično dobije nula odgovora, jer svako pretpostavi da će drugi odgovoriti. Pitaj po imenu, a drugog ostavi u prepisci da vidi.

Sastanak u troje vredi više od dva odvojena. Kad se pojavi pitanje koje dodiruje oba dela rada — a takva su skoro sva važna — petnaest minuta sa obojicom rešava ono što tri kruga prepiske ne reše. Takav sastanak tražiš ti; niko ga neće zakazati umesto tebe.

Rokovi se računaju na duže. Dva čoveka ne odgovaraju dvostruko brže, nego sporije, jer se često čeka jedan na drugog. To ulazi u plan izrade rada od početka, a ne kad se ispostavi.

Kad se mišljenja razilaze

To će se desiti, i nije znak da nešto ne valja. Dvoje ljudi iz različitih oblasti neće isto gledati na isti pasus.

Prvo razvrstavanje je isto kao kod bilo koje primedbe: da li je reč o suštinskoj stvari ili o stilu. Kako se primedbe razvrstavaju i kojim redom se rešavaju, opisuje kako se čitaju i primenjuju mentorove ispravke.

Pre nego što išta proglasiš neslaganjem, proveri da li su primedbe zaista u suprotnosti. Postoji lakša varijanta koja izgleda isto: dvojica traže izmene koje se ne isključuju nego se nadovezuju, ili govore o različitim stvarima u istom pasusu. Tu spora nema — obe izmene ulaze, jedna za drugom, i u odgovoru napišeš da si tako postupio.

Kod stvarnog neslaganja o suštini — recimo, jedan traži drugu statističku obradu, drugi tvrdi da je postojeća u redu — postupak je ovaj:

Ne biraš ti. Student koji odabere jednu stranu ulazi u spor koji nije njegov i gubi ga bez obzira na ishod.

Ne prenosiš poruke. „Profesor X je rekao da ovo ne valja” u razgovoru sa profesorom Y je najbrži način da se od tehničkog neslaganja napravi lično.

Otvaraš pitanje u zajedničkoj prepisci, neutralno. Opišeš obe sugestije bez ocene, kažeš da su u suprotnosti i pitaš kako da postupiš. Tim potezom vraćaš odluku tamo gde pripada.

Ako neslaganje potraje, pitaj onoga za koga je na početku dogovoreno da daje konačnu reč. Zato se to i dogovara na početku.

Ono što u međuvremenu radiš jeste da nastaviš sa delovima rada koji nisu sporni. Čekanje na razrešenje jednog poglavlja ne mora da zaustavi ostala.

Kako se to vidi u radu i na odbrani

U samom radu drugi mentor se najčešće pojavljuje na naslovnoj strani, u obliku koji fakultet propisuje šablonom. Kako ta strana izgleda i šta na njoj stoji, ne pogađa se — uzima se iz uputstva ustanove.

Na odbrani je važnija druga stvar: mentori mogu, ali ne moraju biti članovi komisije, i sastav komisije je zasebno pitanje. Ko u komisiji šta gleda i kako se za to pripremaš, razlaže ko je ko u komisiji.

Praktična posledica za pripremu: ako je rad vođen sa dve strane, očekuj pitanja sa obe. Onaj deo koji je vodio drugi mentor ti je verovatno slabiji, jer si o njemu manje razmišljao — a baš tu će pitanje biti najkonkretnije. Prođi ga pre odbrane kao da ga braniš sam, jer ga i braniš sam. Korisno je i da pred kraj tražiš da obojica pogledaju celinu, makar u jednom krugu — to je jedini trenutak u kom se vidi da li se dva dela rada uopšte slažu.

Najčešće greške

• Podela posla se podrazumeva, pa deo rada ostane bez ikoga
• Dve odvojene prepiske, pa jedan odobri ono što drugi ne zna
• Dve verzije istog poglavlja u opticaju istovremeno
• Student bira stranu u neslaganju koje nije njegovo
• Prenošenje poruka između dvoje nastavnika, umesto otvorenog pitanja u zajedničkoj prepisci
• Rokovi planirani kao da je mentor jedan
• Slabija priprema za deo koji je vodio drugi mentor, iako će se baš o njemu pitati