Formule i jednačine u radu
Kako se formule pišu u radu: kada idu u zaseban red, kako se numerišu, kako se na njih upućuje iz teksta i gde se objašnjavaju oznake i jedinice.
Kratak odgovor
Formula koja se u radu koristi ili na koju se upućuje piše se u zasebnom redu i dobija svoj broj; uobičajeno je da broj stoji u zagradi uz desnu ivicu, ali je merodavno uputstvo fakulteta. Iz teksta se na formulu upućuje tim brojem, a odmah ispod nje objašnjava se svaka oznaka i jedinica u kojoj se izražava. Formule se kucaju u editoru jednačina, ne ubacuju kao slika ekrana.
Formula u radu nije ukras i nije dokaz ozbiljnosti. Ona je rečenica napisana drugim znacima, i za nju važe ista pravila kao za rečenicu: mora biti čitljiva, mora biti na svom mestu i mora se znati odakle je došla.
Tri stvari se u studentskim radovima kvare gotovo uvek — numeracija koje nema ili nije dosledna, oznake koje nigde nisu objašnjene i formule ubačene kao slika ekrana. Sve tri se rešavaju pre pisanja, u pola sata, i posle se ne diraju.
U redu teksta ili u zasebnom redu
Kratki izrazi koji su deo rečenice ostaju u redu teksta. Sve što se u radu koristi, na šta se kasnije upućuje ili što je duže od nekoliko znakova ide u zaseban red, odvojeno praznim prostorom iznad i ispod.
Praktično pravilo: ako formula treba da dobije broj, ona ide u svoj red. Ako ne treba, može ostati u rečenici.
Formula u zasebnom redu je i dalje deo rečenice koja je uvodi, pa se interpunkcija ne gubi. Ako se rečenica njome završava, iza formule stoji tačka; ako se rečenica nastavlja ispod, iza formule stoji zarez.
Koje formule dobijaju broj
Broj dobija svaka formula na koju se negde u radu upućuje. U praksi se radi jednostavnije: numerišu se sve formule u zasebnom redu, jer se time izbegava situacija u kojoj usred pisanja shvatiš da ti treba poziv na formulu koja ga nema.
Postoje dva uobičajena načina brojanja, i bira se jedan pa se drži do kraja:
| Način | Kako izgleda | Kada je zgodniji |
|---|---|---|
| Neprekidno kroz ceo rad | (1), (2), (3)… | malo formula, do dvadesetak |
| Po poglavljima | (2.1), (2.2), (3.1)… | mnogo formula ili česte izmene teksta |
Drugi način ima praktičnu prednost: kad ubaciš novu formulu u treće poglavlje, brojevi u petom se ne pomeraju. Ista logika se primenjuje i na poglavlja, tabele i slike, i u radu treba da bude ista svuda: numeracija poglavlja.
Šta god izabrao, proveri uputstvo fakulteta pre nego što kreneš. Ako u njemu postoji pravilo o numeraciji formula, ono je odgovor.
Kako se iz teksta upućuje na formulu
Formula se nikada ne uvodi rečju „sledeća”, jer prelom strane ume da je pomeri. Upućuje se brojem.
Slabo: Vrednost pokazatelja se dobija po sledećoj formuli:
Jako: Vrednost pokazatelja računa se prema izrazu (3.2).
Isto važi i kad se na formulu vraćaš posle nekoliko strana: „uvrštavanjem izmerenih vrednosti u izraz (3.2) dobija se…”. Čitalac tada zna gde da pogleda, a ti ne moraš da ponavljaš istu formulu dvaput.
Legenda oznaka ide odmah ispod
Ovo je mesto gde se gubi najviše bodova, i najlakše se popravlja. Svaka oznaka koja se u formuli pojavi objašnjava se odmah ispod nje, u istom redosledu u kom se u formuli javlja, sa jedinicom u kojoj se izražava.
Oblik koji radi:
gde je: P — prosečan broj obrađenih zahteva po zaposlenom, Z — ukupan broj obrađenih zahteva u posmatranom periodu, n — broj zaposlenih koji su radili na obradi.
Tri pravila uz to. Oznaka se objašnjava pri prvom pojavljivanju, a posle se ne ponavlja. Jedinica se navodi uvek kada je veličina ima. A ako rad ima mnogo oznaka, iza sadržaja se pravi zbirni spisak oznaka, pa čitalac ne mora da traži unazad.
Ista oznaka znači istu stvar kroz ceo rad
Najgori mogući problem sa formulama nije estetski. To je kada n u trećem poglavlju znači broj ispitanika, a u petom broj godina.
Zato se pre pisanja napravi kratak spisak oznaka i drži se otvoren dok pišeš. Kada preuzimaš formulu iz literature, a njena oznaka se sudara sa nečim što već koristiš, menja se jedna od dve i ta izmena se pomene u tekstu.
Uz to idu dve tehničke sitnice koje komisija primeti: oznake veličina se pišu kurzivom, a jedinice uspravno; i decimalni znak je isti u formulama, u tekstu i u tabelama.
Kako se formule tehnički unose
Pravilo je kratko: formula se kuca u editoru jednačina, onom koji je deo programa u kom pišeš rad. Ne fotografiše se sa ekrana, ne preuzima kao slika iz drugog dokumenta i ne sklapa od običnih znakova.
Razlozi su praktični. Slika se ne pretražuje, ne može da se ispravi, u štampi izgleda mutno i skoro nikad nema isti font kao ostatak teksta — a upravo se po tome prepoznaje rad sklopljen na brzinu. Kako se prikazi uopšte pripremaju da prežive štampu: tabele i grafikoni u rezultatima.
Ako je formula preširoka za red, prelama se pre znaka jednakosti ili pre znaka sabiranja, a nastavak se uvlači. Ne smanjuje se font da bi stala.
Šta se piše oko formule
Formula sama ne objašnjava ništa. Uz nju u tekstu stoje dve rečenice koje se u radovima najčešće preskoče.
Zašto baš taj izraz. Jedna rečenica o tome zbog čega se pokazatelj računa na ovaj način, a ne na neki drugi. To je metodološka odluka i brani se kao svaka druga.
Šta dobijeni broj znači. Vrednost bez tumačenja je podatak koji čitalac ne ume da upotrebi. Posle proračuna ide rečenica koja kaže da li je dobijena vrednost visoka, niska ili očekivana, i u odnosu na šta.
Ako se ista formula primenjuje na više slučajeva, izraz se piše jednom, a rezultati se prikazuju u tabeli — ne ponavlja se proračun za svaki slučaj posebno.
Odakle je formula
Formula koja nije tvoja ima izvor, isto kao rečenica. Poziv na izvor stoji uz formulu ili u rečenici koja je uvodi.
Tri situacije se razlikuju:
Preuzeta. Formula je navedena onako kako stoji u izvoru — navodi se izvor.
Prilagođena. Zadržana je struktura, a oznake ili veličine su prilagođene tvom radu — navodi se izvor uz naznaku da je prilagođena.
Tvoja. Izraz koji si sam izveo za potrebe rada — tada se u tekstu objašnjava kako je izveden, jer je to deo nalaza.
Opšte poznati obrasci iz struke, oni koji stoje u svakom udžbeniku, obično se ne pripisuju pojedinačnom autoru. Sve između toga i preuzetog izvođenja proveri sa mentorom. Ista logika kao kod preuzetih prikaza: citiranje tabela i slika.
Duga izvođenja ne idu u telo rada
Ako izvođenje ima deset koraka, u tekstu ostaju polazni izraz, konačni izraz i rečenica o tome kako se od jednog dolazi do drugog. Ceo postupak ide u prilog, a iz teksta se na njega upućuje. Šta sme da ide u prilog, a šta ne: prilozi u diplomskom radu.
Najčešće greške
- Formula bez broja, na koju se kasnije treba pozvati
- Dva načina numeracije u istom radu
- Oznake koje nigde nisu objašnjene ili su objašnjene tek na kraju
- Ista oznaka za dve različite veličine
- Jedinice izostavljene u legendi
- Formula ubačena kao slika ekrana, mutna u štampi
- Poziv rečima „sledeća formula”, posle preloma strane
- Izvor formule nenaveden, iako je preuzeta iz literature
Provera pre predaje
- Da li sve formule u zasebnom redu imaju broj, i to po istom pravilu?
- Da li je svaka oznaka objašnjena ispod formule u kojoj se prvi put javlja?
- Da li ista oznaka znači istu stvar kroz ceo rad?
- Da li su jedinice navedene svuda gde postoje?
- Da li je ijedna formula ostala kao slika?
- Da li svaki poziv iz teksta pogađa tačan broj?
- Da li preuzete formule imaju izvor, a izvedene objašnjenje?