Analiza diskursa
Kada se ne broji šta je rečeno nego kako je rečeno: izbor korpusa, na šta se u tekstu obraća pažnja, kako se nalaz prikazuje i šta se sme tvrditi.
Dva rada mogu da rade sa istim člancima i dobiju potpuno različite nalaze. Prvi prebroji koliko puta se pojavila reč „migrant” i u kakvom kontekstu, pa da tabelu. Drugi gleda kako su te rečenice sastavljene — ko u njima nešto radi, ko se nešto trpi, šta se podrazumeva a nije rečeno — pa dobije nalaz o tome kako tekst gradi sliku o pojavi.
Prvi je analiza sadržaja, i ona ima svoj postupak, kategorije i šifarnik: analiza sadržaja kao metod. Drugi je analiza diskursa, i ovaj tekst je o njoj.
Šta se gleda kad se ne broji
Razlika se svodi na jedno pitanje. Analiza sadržaja pita šta je rečeno i razvrstava to u kategorije koje se mogu prebrojati. Analiza diskursa pita kako je rečeno i šta ta formulacija čini.
Primer sa dve rečenice o istom događaju: „Policija je rasterala demonstrante” i „Došlo je do rasturanja okupljanja”. Po kategoriji je isti sadržaj. Po formulaciji nije: u prvoj neko nešto radi, u drugoj se nešto samo dogodilo i niko nije odgovoran.
Analiza diskursa hvata upravo tu razliku, i to je njen doprinos. Ono što ne daje jesu brojevi — pa ni tabele sa procentima, ni tvrdnje o tome koliko je nečega bilo.
Postoji i međuoblik koji se u radovima često pojavi: prvo se korpus grubo razvrsta po temama, pa se detaljno čita samo deo. To je legitimno, pod uslovom da se u metodologiji napiše kao dva koraka, a ne kao jedan metod.
Korpus: šta ulazi i zašto baš to
Ovde propada većina radova, jer se korpus sastavi od onoga što je bilo pri ruci.
Korpus se određuje kroz četiri odluke, i sve četiri se pišu.
Izvor. Koje publikacije, koji dokumenti, čiji nastupi. Obrazloži zašto baš ti — recimo da su najčitaniji, ili da zauzimaju suprotne pozicije.
Period. Od kada do kada, i zašto taj raspon. Obično se vezuje za događaj posle kog se o pojavi počelo govoriti drugačije.
Kriterijum uključivanja. Po čemu je tekst ušao. Ako je po pojmu koji se u njemu javlja, napiši tačno koji oblici reči su traženi.
Šta je isključeno. Kratke vesti bez teksta, ponovljena saopštenja, komentari čitalaca — i razlog.
Obim je manji nego kod analize sadržaja, jer se čita pažljivo. Rad sa trideset pažljivo pročitanih tekstova stoji bolje od rada sa tri stotine prelistanih.
Korpus ne mora biti medijski. Isto se radi sa strateškim dokumentima, oglasima za posao, udžbenicima, saopštenjima ustanova ili transkriptima sopstvenih intervjua — svuda gde te zanima način na koji je nešto formulisano. Jedina razlika je u tome što se uz sopstvenu građu dodaje i pitanje kako je tvoje pitanje uticalo na to kako je odgovoreno.
Na šta se u tekstu obraća pažnja
Ne postoji spisak koji važi za svaki rad, ali postoji skup pitanja koja se skoro uvek isplate. Bira se tri do pet, i ona se primenjuju na svaki tekst u korpusu isto.
| Pitanje | Šta otkriva |
|---|---|
| Ko u rečenici nešto radi, a ko trpi | kome se pripisuje odgovornost |
| Kako su akteri imenovani | „radnici”, „višak zaposlenih”, „ljudi koji su ostali bez posla” |
| Šta se podrazumeva a nije rečeno | pretpostavka ugrađena u pitanje ili tvrdnju |
| Ko je citiran, a ko prepričan | čiji glas ima težinu |
| Čime se tvrdnja podupire | brojka, stručnjak, zdrav razum, ništa |
| Šta u tekstu nedostaje | akter ili objašnjenje koje bi se očekivalo |
Poslednji red se najteže brani i najlakše preteruje. Odsustvo se sme pomenuti samo ako se može pokazati da se u uporedivim tekstovima pojavljuje — inače postaje tvoja pretpostavka, ne nalaz.
Izabrana pitanja se u radu pišu kao okvir čitanja, pre nalaza. Bez toga svaki nalaz izgleda kao utisak.
Pitanja treba da dolaze iz tvog teorijskog dela, a ne sa liste koja je izgledala zanimljivo. Ako rad govori o tome kako se predstavlja odgovornost, prva dva reda tabele su nosiva, a ostali su ukras. Pravilo je jednostavno: svako pitanje koje uzimaš mora imati oslonac u nečemu što si u teorijskom delu već objasnio.
Kako izgleda jedan prolaz kroz materijal
Postupak je sličan kvalitativnoj analizi bilo koje građe, sa jednom razlikom: beleži se doslovna formulacija, ne parafraza.
Prvo čitanje bez označavanja, da vidiš celinu.
Drugo čitanje sa pitanjima. Prolaziš tekst po tekst i uz svako pitanje beležiš izvod — tačan niz reči, sa oznakom izvora i datuma. Parafraza ovde ne vredi ništa, jer se analizira baš oblik.
Grupisanje. Slični postupci se slažu zajedno: svi slučajevi u kojima je radnja bez vršioca, sva imenovanja iste grupe, sva mesta gde se tvrdnja podupire istim tipom argumenta.
Imenovanje obrazaca. Grupa dobija ime koje nosi tvrdnju o tome šta tekst čini, ne naziv teme. Kako se ime obrasca formuliše da ne bude fioka: tematska analiza.
Traženje onoga što se ne uklapa. Tekst iz istog korpusa koji radi suprotno ulazi u nalaz. On pokazuje granicu obrasca i čini rad uverljivijim.
Ceo prolaz se radi u tabeli sa jednim redom po izvodu: izvor, datum, doslovan izvod, pitanje na koje se odnosi, tvoja beleška. Ta tabela nije prilog i ne ide u rad, ali je jedino mesto sa kog se kasnije može pokazati odakle je koja tvrdnja došla.
Kako se nalaz prikazuje
Obrazac za svaki obrazac je isti i ima tri dela: tvrdnja, izvod, objašnjenje.
Prvo napišeš šta si našao. Zatim staviš izvod iz teksta, sa oznakom izvora i datuma. Zatim objasniš šta u tom izvodu to pokazuje — konkretno, na nivou reči, a ne uopšteno.
Izvod bez tvoje rečenice ne dokazuje ništa, a tvrdnja bez izvoda je stav. Pravila za rukovanje izvodima su ista kao za citate sagovornika: kako se prikazuje kvalitativni nalaz.
Jedna zamka koju treba izbeći: brojanje na mala vrata. Rečenica „u većini tekstova” u radu bez brojanja nije potkrepljena. Piše se „u tekstovima ovog izvora”, „u svim tekstovima iz prvog perioda” ili se navede koliko ih je bilo od koliko — ali se onda tako i broji, dosledno.
Šta se sme tvrditi
Nalaz govori o tekstovima u tvom korpusu. Ne o autorima, ne o publici, ne o društvu.
Prolazi: „u analiziranim tekstovima se posledice po zaposlene dosledno prikazuju kao proces bez vršioca”. Ne prolazi: „mediji namerno prikrivaju odgovornost poslodavaca” — to je tvrdnja o nameri, a nameru nisi istraživao. Ne prolazi ni „ovakvo izveštavanje oblikuje stav javnosti”, jer bi za to trebalo meriti stav javnosti.
Druga granica je tvoja: čitao si sam, i tumačenje je tvoje. Zato se ovde posebno isplati trag do svakog izvoda i, gde je moguće, da deo korpusa pročita još neko. Čime se takav nalaz uopšte brani: validnost kvalitativnog istraživanja.
Najčešće greške
- Korpus sastavljen od onoga što je nađeno, bez kriterijuma i perioda
- Pitanja za čitanje nigde napisana, pa nalaz deluje kao utisak
- Parafraza umesto doslovnog izvoda, pa se formulacija više ne vidi
- Izvodi bez oznake izvora i datuma
- Nalaz o nameri autora umesto o tekstu
- „Većina tekstova” bez ijednog prebrojanog
- Prećutani tekstovi koji rade suprotno od pronađenog obrasca
- Ime obrasca koje je naziv teme, a ne tvrdnja o tome šta tekst čini