Akciono istraživanje

Većina nacrta polazi od toga da istraživač ne dira ono što posmatra. Akciono istraživanje polazi od suprotnog: ti uvodiš promenu, pratiš šta se dogodilo i iz toga izvodiš nalaz. Nastavnica menja način rada na času i prati šta se promenilo. Zaposleni uvodi novu proceduru u svom sektoru i meri koliko je greške ostalo.

Zbog toga se ovaj nacrt često odbija sa dve reči — „to nije objektivno” — i zbog toga se mora braniti pažljivije nego bilo koji drugi. Nije nemoguće; treba znati na čemu stoji.

Šta ga razlikuje od ostalih nacrta

Tri stvari, i sve tri menjaju kako se rad piše.

Cilj je dvostruk. Klasično istraživanje hoće da sazna. Akciono hoće i da sazna i da popravi. Oba cilja se u radu napišu odvojeno, jer se i procenjuju odvojeno.

Istraživač je učesnik. Ne posmatraš sa strane nego vodiš promenu. Tvoja uloga je deo nacrta, a ne njegova mana — ali mora biti opisana.

Postupak je ciklus, ne prava linija. Ne prikupljaš podatke jednom i pišeš. Radiš krug, gledaš šta je ispalo, pa menjaš pristup u sledećem.

Ovo nije isto što i studija slučaja, iako se često meša. Tamo se pojava proučava onakva kakva jeste; ovde se u nju svesno ulazi. Kada je koji nacrt pravi izbor: studija slučaja kao metod.

Ciklus: četiri koraka koji se ponavljaju

Plan. Utvrdiš šta konkretno ne radi i šta ćeš uvesti. Promena mora biti jedna i jasno ograničena. Ako u isto vreme menjaš tri stvari, ne možeš reći šta je dalo efekat.

Akcija. Promena se uvodi, u tačno određenom periodu, sa zapisanim datumima. Ono što se odstupilo od plana beleži se u trenutku kad se dogodilo.

Posmatranje. Prikupljaš podatke o tome šta se promenilo. Ovde se koriste obične tehnike — beleženje, kratak upitnik, brojanje, razgovor. Kako se beleženje uređuje da bi bilo podatak: posmatranje kao metod.

Osvrt. Gledaš šta se dogodilo, upoređuješ sa onim što si očekivao i odlučuješ šta menjaš. Ovaj korak se u radovima najčešće preskoči, pa ostane opis akcije bez ijednog zaključka o njoj.

U diplomskom radu se realno stigne jedan pun ciklus i početak drugog. To je dovoljno, pod uslovom da se napiše šta bi drugi ciklus doneo — što je i prirodan sadržaj preporuka za dalja istraživanja.

Trajanje se planira unazad, od roka za predaju. Akcija mora da traje dovoljno da se nešto uopšte pomeri, a posle nje ostaje merenje, analiza i pisanje. Nedelja dana promene ne daje podatak; tri meseca uvedena mesec dana pred predaju ne daju rad.

Šta se u takvom radu prikuplja

Podatak mora da postoji i pre i posle, inače se nema sa čim porediti. Ovo je najčešći razlog zbog kog akcioni rad propadne: promena je uvedena, a stanje pre nje niko nije zabeležio.

Tri sloja koja se obično kombinuju:

Brojčani pokazatelj ne mora biti složen. Broj grešaka, broj odgovora, vreme potrebno za korak — bilo šta što je mereno istim postupkom pre i posle. Uslov je da postupak merenja ostane nepromenjen: ako si posle promene počeo pažljivije da brojiš, razlika je u brojanju, a ne u pojavi.

Zapažanja iz toka su ono što ovaj nacrt čini korisnim, i vode se dok traje, ne iz sećanja. Upis nastaje istog dana, sa datumom, i odvaja ono što se dogodilo od onoga što o tome misliš.

Saglasnost i ljudi na koje promena pada

Ovo je razlika koja se često previdi. Kod ankete ispitanik daje podatak; ovde on prolazi kroz promenu koju si ti uveo. Uticaj je stvaran i traje.

Iz toga slede tri obaveze.

Saglasnost ustanove se traži pre početka, i to za promenu, ne samo za prikupljanje podataka. Škola, firma ili ustanova mora znati šta se konkretno menja, koliko dugo i šta se posle vraća na staro.

Pristanak učesnika se traži odvojeno. Pristanak na anketu nije pristanak na to da se neko nađe u izmenjenom načinu rada. Ljudi treba da znaju šta se uvodi, da je učešće dobrovoljno i šta se dešava sa podacima.

Promena ne sme nikoga staviti u lošiji položaj. Ako se uvodi nešto za šta se veruje da pomaže, ne uskraćuje se delu ljudi samo da bi se dobila grupa za poređenje. U akcionom radu se uglavnom poredi stanje pre i posle kod iste grupe, upravo zbog toga.

Sve troje se pribavlja pre prvog dana akcije i opisuje u metodologiji. Kako se pristanak pribavlja i šta mora da sadrži: etička pitanja u studentskom istraživanju. Ako se sve odvija na tvom radnom mestu, dolazi još jedan sloj — nisi samo istraživač nego i kolega, a dobrovoljnost učešća se u takvoj sredini teže održava.

Šta se sme tvrditi

Manje nego što autori obično napišu, i to je u redu ako se kaže otvoreno.

Sme se tvrditi da se u tvojoj sredini, u tom periodu, posle uvedene promene stanje pomerilo u određenom pravcu, i kako su to opisali oni koji su u tome učestvovali.

Ne sme se tvrditi da je promena uzrok. Bez grupe za poređenje i bez kontrole ostalih okolnosti, uzrok se ne dokazuje — a i sama tvoja pažnja je nešto što je u tom periodu bilo drugačije.

Ne sme se tvrditi da nalaz važi u drugim ustanovama. Domašaj je tvoja sredina, i to se piše bez izvinjavanja.

Dve okolnosti koje se moraju pomenuti u ograničenjima: ti si i uveo promenu i procenio je, a učesnici su znali da su u nečemu što se prati. Obe se pišu kratko, sa imenom i smerom, bez izvinjavanja. Šta se od njih može smanjiti unapred, a ne samo priznati na kraju: pristrasnost i kako se ograničava.

Kako se piše u radu

Struktura se razlikuje od uobičajene, pa se to unapred dogovara sa mentorom.

U metodologiji ide: zašto akcioni nacrt, koja je promena uvedena i u kom periodu, koji su podaci prikupljani pre i posle, kakva je tvoja uloga bila i kako je pribavljena saglasnost.

U rezultatima ide ciklus po ciklus: stanje pre, tok akcije, stanje posle, osvrt. Osvrt je deo nalaza, ne diskusije — on govori šta si iz kruga zaključio za sledeći.

U diskusiji se odvojeno odgovara na dva pitanja: šta se saznalo o pojavi i da li je promena vredela. Mešanje ta dva je najčešći razlog što rad deluje kao izveštaj, a ne kao istraživanje.

Na odbrani se gotovo sigurno pojavi pitanje o objektivnosti. Odgovor koji radi nije poricanje nego opis: koje si podatke prikupljao istim postupkom pre i posle, gde si beležio ono što nije išlo po planu i šta si svesno ostavio u ograničenjima. Rad koji unapred kaže gde mu je granica teže se obara nego onaj koji tvrdi da je granica nema.

Najčešće greške

• Stanje pre promene nije zabeleženo, pa se nema sa čim porediti
• Menjano više stvari odjednom, pa se efekat ne može pripisati nijednoj
• Osvrt izostavljen, pa ostane opis onoga što je rađeno
• Saglasnost tražena za anketu, a ne za samu promenu
• Tvrdnja o uzroku bez ijedne osnove za nju
• Nalaz prenet na ustanove koje u istraživanju nisu učestvovale
• Sopstvena uloga prećutana, pa deluje kao da se rad krije od očiglednog pitanja
• Ciklus opisan kao prava linija, iako se u praksi vraćao unazad