Rad bez hipoteza

Pitanje se postavi rano, obično dok se piše prijava teme: mora li rad da ima hipoteze. Odgovor zavisi od dve stvari koje nemaju veze jedna sa drugom — od toga da li tvoje istraživanje ima šta da pretpostavi, i od toga šta je praksa na tvom fakultetu.

Prva je stvar logike i o njoj je ovaj tekst. Druga se proverava kod mentora i u uputstvu, i nijedan tekst je ne može rešiti umesto tebe.

Čemu hipoteza služi

Hipoteza je tvrdnja koju postavljaš unapred, a podaci je potvrđuju ili ne potvrđuju. Šta sve mora da ispuni da bi bila hipoteza, razlaže hipoteze u diplomskom radu.

Ono što je ovde bitno jeste odakle ona dolazi. Hipoteza se ne izmišlja — ona se izvodi, iz teorije koju si izložio ili iz ranijih nalaza koje si pregledao. Rečenica „pretpostavlja se da postoji razlika” bez ijednog razloga zašto bi razlika postojala nije hipoteza nego nagađanje sa brojem ispred sebe.

Iz toga sledi obrnut zaključak, koji je poenta celog teksta: ako iz literature ne sledi nikakva tvrdnja, hipoteza nema odakle da dođe. U tom slučaju postavljanje hipoteze nije nešto što rad čini ozbiljnijim; to je prazan korak koji se na odbrani lako sruši jednim pitanjem — „na osnovu čega ste to pretpostavili?”.

Četiri slučaja u kojima nema šta da se pretpostavi

Tema je opisna. Cilj je utvrditi stanje: koliko, kakvo je, kako izgleda. Rad koji utvrđuje strukturu nečega ne poredi grupe i ne traži vezu, pa nema šta da tvrdi unapred. Hipoteza tipa „pretpostavlja se da je stanje nezadovoljavajuće” nije proverljiva, jer nije rečeno u odnosu na šta.

Pojava je slabo istražena. Tema o kojoj u literaturi ima malo ili ništa. Postaviti tvrdnju u toj situaciji znači je izmisliti — a istraživanje čija je svrha da prvi put opiše nešto odgovara na pitanje, ne proverava pretpostavku.

Nacrt je kvalitativan. Intervjui i tematska analiza ne daju ishod koji se potvrđuje ili obara. Oni daju razumevanje kako ljudi nešto doživljavaju, i unapred postavljena tvrdnja bi taj nalaz sužavala umesto da ga otvara. Koji nacrt kada dolazi u obzir i po čemu se biraju, pokriva kvantitativno ili kvalitativno.

Rad je pregledni ili stručno-analitički. Ako sopstvenog prikupljanja podataka nema, nema ni merenja kojim bi se tvrdnja proverila.

Postoji i peti slučaj koji ovde ne spada, iako liči: rad u kom hipoteza ima osnova, ali je tebi teško da je formulišeš. To nije razlog za prelazak na pitanja. Teškoća u formulisanju je znak da teorijski deo još nije dovršen — kad se zna šta literatura tvrdi, hipoteza se piše skoro sama. Prelazak na pitanja u toj situaciji samo pomera problem u poglavlje sa zaključkom.

U sva četiri slučaja hipoteza nije izostavljena zato što je teško postaviti je. Izostavljena je zato što bi u tom radu bila ukras.

Šta stoji umesto nje

Rad ne ostaje bez okvira. Mesto hipoteze zauzimaju istraživačka pitanja, a njih drži isti lanac koji bi držao i hipoteze: problem, predmet, cilj, pitanja, metod kojim se na njih odgovara.

Kako se pitanja formulišu i po čemu se razlikuju od ciljeva, razlaže istraživačka pitanja u diplomskom radu. Ovde su bitne samo dve stvari koje se tiču odluke da ih uopšte postaviš umesto hipoteza.

Pitanje mora biti podjednako konkretno. Prelazak sa hipoteza na pitanja nije dozvola da rad postane neodređen. „Kakvo je stanje u oblasti” nije istraživačko pitanje. Ono mora da kaže šta se meri, kod koga i u odnosu na šta — isto onako precizno kao što bi to morala i hipoteza.

Broj pitanja je ograničen. Isto kao kod hipoteza: onoliko koliko ih tvoj metod stvarno može da pokrije. Pitanje na koje instrument ne odgovara je otvoren nedostatak rada, vidljiv već u metodologiji.

Uz pitanja, ciljevi i zadaci nose deo posla koji bi inače nosila hipoteza — oni kažu šta rad namerava da utvrdi. Kako se postavljaju i kako se razlikuju od predmeta, pokriva ciljevi i zadaci rada.

Kako se rad drži na okupu bez hipoteza

Hipoteza je u radu sa hipotezama i konstrukcijski element: ona povezuje teorijski deo sa obradom i daje zaključku oblik. Kad je nema, ta veza mora da se napravi drugim sredstvima, i to je jedini deo posla koji je stvarno teži.

Tri stvari koje to rade:

Svako pitanje ima svoj deo u rezultatima. Poglavlje sa nalazima se organizuje po pitanjima, istim redosledom kojim su postavljena. Čitalac tako u svakom trenutku zna na šta se odgovara.

Svako pitanje ima svoj instrument. Napravi tabelu: pitanje, deo instrumenta koji ga pokriva, postupak obrade. Ako neki red ostane prazan, rad ima rupu koja se posle ne zatvara.

Teorijski deo priprema pitanja, ne tvrdnje. Umesto da vodi ka pretpostavci, on pokazuje šta se o pojavi zna i gde znanje prestaje — i pitanje izlazi tačno iz te praznine. To je i najprirodniji način da se teorija i istraživanje vežu.

Uz to ide i jedan test na kraju pisanja: pročitaj samo istraživačka pitanja, pa odmah zatim samo zaključak. Ako se iz zaključka ne vidi koje je pitanje dobilo koji odgovor, veza nije napravljena, bez obzira na to koliko je poglavlje sa rezultatima detaljno.

Bez ovoga rad sa pitanjima ume da ispadne razuđen: prikupljeno je svašta, prikazano redom kojim je obrađivano, a zaključak sabira utiske. To je stvarna zamerka koju takvi radovi dobijaju — ne to što nemaju hipoteze.

Kako izgleda zaključak takvog rada

Rad sa hipotezama ima ugrađenu strukturu zaključka: hipoteza po hipoteza, potvrđena ili nije. Bez toga zaključak se piše drugačije.

Obrazac koji radi: pitanje, odgovor u jednoj do dve rečenice, granica tog odgovora.

Prvo istraživačko pitanje odnosilo se na to koji izvori informisanja se najčešće koriste. Nalaz pokazuje da preovlađuju dva izvora, dok se ostali javljaju retko i neravnomerno po grupama. Podatak se odnosi na ispitanike iz jedne ustanove i ne prenosi se na širu populaciju.

Ono što se ne radi jeste da se u zaključku naknadno pojavi tvrdnja koja liči na potvrđenu hipotezu. Ako rad nije ništa pretpostavio, ne može ni da potvrdi — sme da opiše, uporedi sa literaturom i predloži nastavak.

Upravo taj nastavak je mesto na kom rad bez hipoteza najviše dobija. Iz opisnog nalaza prirodno slede pretpostavke za neko sledeće istraživanje, i one se pišu u preporukama — kao hipoteze za buduću proveru, a ne kao sopstveni zaključak.

Šta se o tome pita na odbrani

Pitanje skoro sigurno dolazi, u nekom od tri oblika.

„Zašto rad nema hipoteze?” Odgovor je kratak i ne izvinjava se: karakter istraživanja je opisni, iz literature ne sledi tvrdnja koja bi se merenjem proverila, pa su postavljena istraživačka pitanja. Ako je tako dogovoreno sa mentorom, to se pomene.

„Šta ste onda proverili?” Odgovaraš pitanjima i nalazima: na svako pitanje jedan nalaz. Ovo je razlog zbog kog se pitanja drže konkretnim — neodređeno pitanje ovde nema šta da ponudi.

„Koje bi hipoteze sledile iz vaših nalaza?” Najčešće pitanje i najlakše, ako si preporuke napisao kako treba. Odgovor je već u radu.

Vredi imati spremnu i jednu rečenicu o tome šta bi rad sa hipotezama u istoj temi izgubio — obično je to širina nalaza, jer unapred postavljena tvrdnja usmerava i instrument i obradu ka onome što se očekuje.

Jedna praktična napomena na kraju. Ako se pokaže da praksa na tvom fakultetu traži hipoteze bez obzira na tip rada, to se rešava sa mentorom na početku, dok se tema prijavljuje — a ne nakalemljivanjem hipoteza u već napisan rad. Hipoteza dodata na kraju vidi se odmah, jer u teorijskom delu nema ničega iz čega bi sledila.