Istraživačka pitanja u diplomskom radu

Istraživačko pitanje je zglob diplomskog rada. Sa jedne strane ga drži tema, sa druge metodologija. Sve dok pitanje nije jasno, tema ostaje opis oblasti a metodologija spisak tehnika koje nemaju šta da provere.

Zato rad počinje pitanjem, a ne odgovorom. Ako već znaš šta ćeš naći, ne istražuješ — ilustruješ sopstveno mišljenje, a to komisija prepozna po tome što se svi podaci u radu slažu sa uvodom.

Zašto pitanje, a ne odmah tvrdnja

Pitanje radi tri stvari koje tvrdnja ne može.

Sužava temu do izvodljivog. „Digitalizacija u malim preduzećima” je oblast, ne zadatak. Pitanje te tera da kažeš šta tačno u toj oblasti ne znaš.

Određuje kakve podatke moraš imati. Iz pitanja se direktno čita ko je ispitanik, šta se meri i u kom periodu.

Daje kriterijum kada je rad gotov. Rad je završen kada je na pitanje odgovoreno podacima — ne kada si dostigao broj strana.

Pitanje se formuliše rano, ali se dorađuje sve dok ne stane na noge. Ako se tema još nije slegla: kako izabrati temu za diplomski.

Predmet, cilj, pitanje i hipoteza — na istom primeru

Ova četiri pojma studenti najčešće mešaju, jer zvuče slično kada se čitaju odvojeno. Kada se stave jedan pored drugog, na istoj temi, razlika je očigledna.

Tema: uticaj rada od kuće na zadovoljstvo poslom u IT sektoru.

Pročitaj kolonu sa formulacijama odozgo nadole. Predmet imenuje, cilj obećava, pitanje otvara, hipoteza pretpostavlja. Četiri različita posla.

Dve česte greške vide se odmah kada imaš ovakvu tabelu. Prva je cilj napisan kao predmet — „Predmet rada je da se utvrdi…” je cilj, ne predmet. Druga je pitanje napisano kao hipoteza sa upitnikom — „Da li rad od kuće povećava zadovoljstvo poslom?” već sadrži smer koji tek treba da proveriš.

Tipovi istraživačkih pitanja

Tip pitanja unapred određuje kakve podatke skupljaš i čime ih obrađuješ.

Deskriptivno — utvrđuje stanje.

U kojoj meri su zaposleni u IT sektoru zadovoljni mogućnostima za napredovanje?

Komparativno — poredi grupe.

Da li se zaposleni koji rade od kuće i zaposleni koji rade iz kancelarije razlikuju po zadovoljstvu odnosima sa kolegama?

Korelaciono — traži vezu među pojavama.

Kakva je povezanost između broja dana rada od kuće nedeljno i procenjenog nivoa profesionalne iscrpljenosti?

Uzročno — traži efekat jedne pojave na drugu. Zahteva nacrt koji dopušta zaključivanje o uzroku, pa se na diplomskom radu retko postavlja u punom obliku.

Kakav efekat ima uvođenje obaveznog dana u kancelariji na učestalost neformalne komunikacije u timu?

Evaluativno — procenjuje nešto prema unapred definisanim kriterijumima.

U kojoj meri postojeći program uvođenja novozaposlenih ispunjava ciljeve definisane internim pravilnikom?

Eksplorativno — istražuje slabo poznatu pojavu, bez pretpostavke o ishodu.

Kako zaposleni koji su prešli na rad od kuće opisuju promene u sopstvenoj svakodnevnoj rutini?

Prva tri tipa vode ka kvantitativnom nacrtu, poslednje ka kvalitativnom, a evaluativno može ka oba — zavisi od toga da li kriterijume meriš ili opisuješ.

Kada pitanje, a kada hipoteza

Hipoteza se postavlja kada iz literature možeš izvesti očekivanje o ishodu. Ako ranija istraživanja jasno pokazuju smer veze, imaš šta da pretpostaviš i da proveriš.

Istraživačko pitanje stoji samo, bez hipoteze, kada:

• pojava je slabo istražena u tvom kontekstu, pa nema osnova za pretpostavku
• istraživanje je kvalitativno
• cilj je opis stanja, a ne provera odnosa

Kvalitativna istraživanja po pravilu nemaju hipoteze, i to nije propust. Razlog je u logici pristupa: hipoteza pretpostavlja da unapred znaš koje varijable posmatraš i kako se mere, a kvalitativno istraživanje baš te kategorije izvodi iz podataka. Ako bi kategorije zadao unapred, ne bi ni mogao da otkriješ one na koje nisi računao — a to je razlog zbog kog se kvalitativni pristup i bira.

U kombinovanim istraživanjima često stoji i jedno i drugo: hipoteze za kvantitativni deo, istraživačka pitanja za kvalitativni. Kako se ta dva dela spajaju u jednom poglavlju: metodologija diplomskog rada.

Koliko pitanja

Uobičajeno: jedno glavno pitanje i dva do četiri potpitanja.

Glavno pitanje pokriva ono zbog čega rad postoji. Potpitanja su koraci kojima do odgovora dolaziš.

Glavno pitanje: Kako se zadovoljstvo poslom zaposlenih u IT sektoru razlikuje u odnosu na režim rada?

P1: Kakva je razlika u zadovoljstvu uslovima rada između zaposlenih koji rade od kuće i onih koji rade iz kancelarije?

P2: Kakva je razlika u zadovoljstvu odnosima sa kolegama između te dve grupe?

P3: Da li se razlika u zadovoljstvu poslom menja sa dužinom staža zaposlenog?

Pravilo koje odvaja dobru strukturu od nabrajanja: odgovori na potpitanja moraju da se saberu u odgovor na glavno. Ako odgovoriš na P1, P2 i P3 a glavno pitanje i dalje visi neodgovoreno, potpitanja nisu izvedena iz njega nego su naknadno dopisana.

Isto važi i obrnuto. Ako možeš da odgovoriš na glavno pitanje bez ijednog potpitanja, potpitanja su ukras.

Više od četiri potpitanja na diplomskom radu skoro uvek znači da je glavno pitanje preširoko postavljeno.

Kriterijumi dobrog pitanja

Pet provera. Pitanje mora da prođe svih pet.

Jasno. Svaka reč u pitanju ima jedno značenje. „Uticaj”, „efikasnost” i „kvalitet” nisu jasni dok ne kažeš šta se pod njima meri.

Usko. Obuhvata jednu pojavu, jednu grupu ispitanika i jedan vremenski okvir. Ako pitanje pokriva ceo sektor u celoj zemlji, nije usko.

Odgovorivo podacima do kojih zaista možeš doći. Ovo je kriterijum koji obara najviše ambicioznih pitanja. Pre nego što pitanje zaključaš, odgovori sebi: ko su ispitanici, koliko ih ima, i kako stižem do njih. Ako odgovor ne postoji, pitanje ne postoji.

Netrivijalno. Odgovor ne sme biti poznat unapred. Ako svi odmah znaju šta ćeš naći, nema istraživanja.

Neutralno. Pitanje ne sme sadržati odgovor ni vrednosni sud.

Loše naspram dobro

Preširoko

Loše: Kakav je uticaj digitalizacije na poslovanje?

Nema ograničenja — ni grane, ni grupe, ni perioda, ni definisanog ishoda. Nijedno istraživanje ovog obima ne staje u diplomski rad.

Dobro: Kako zaposleni u računovodstvenim agencijama u Novom Sadu procenjuju promene u sopstvenom obimu posla nakon uvođenja elektronskog fakturisanja?

Pitanje sa da/ne odgovorom koje ne vodi nigde

Loše: Da li zaposleni koriste digitalne alate u svakodnevnom radu?

Odgovor je „da” i tu se rad završava. Pitanje nema šta da poredi, ni šta da objasni.

Dobro: Koji digitalni alati se najčešće koriste u svakodnevnom radu i da li se njihova upotreba razlikuje po dužini radnog staža?

Nije problem u tome što pitanje počinje sa „da li” — komparativna pitanja legitimno počinju tako. Problem je kad iza „da” ili „ne” nema nastavka.

Pitanje koje traži mišljenje umesto podatka

Loše: Da li je rad od kuće bolji od rada iz kancelarije?

„Bolji” po čijem kriterijumu? Ovo je pitanje za raspravu, ne za istraživanje.

Dobro: Po kojim aspektima zadovoljstva poslom se razlikuju zaposleni koji rade od kuće i zaposleni koji rade iz kancelarije?

Pitanje sa ugrađenim odgovorom

Loše: Zašto rad od kuće smanjuje povezanost zaposlenih sa timom?

Pitanje pretpostavlja da smanjenje postoji i pre nego što si to proverio. Sve što posle toga nađeš biće upregnuto da potvrdi pretpostavku.

Dobro: Da li se zaposleni koji rade od kuće razlikuju od zaposlenih iz kancelarije po procenjenoj povezanosti sa timom, i ako se razlikuju — u kom smeru?

Pitanje koje meša dve stvari

Loše: Kako rad od kuće utiče na produktivnost i na zadovoljstvo zaposlenih?

Dva ishoda u jednom pitanju. Razdvoj ih u dva potpitanja, jer se mere različito i obrađuju različito.

Kako se pitanje pretvara u hipotezu

Kada iz literature imaš osnov za očekivanje, prelaz ide u četiri koraka.

1. Skini upitni oblik. Pitanje „Da li se dve grupe razlikuju po zadovoljstvu poslom?” postaje tvrdnja: „Dve grupe se razlikuju po zadovoljstvu poslom.”

2. Dodaj smer, ako ga literatura podržava. „Zaposleni koji rade od kuće iskazuju viši prosečan skor…” Ako osnova za smer nema, ostaje neusmerena hipoteza.

3. Zameni apstraktne pojmove merljivim. „Zadovoljstvo poslom” postaje „prosečan skor na skali zadovoljstva uslovima rada”.

4. Proveri da li se može oboriti. Zamisli ishod koji hipotezu ruši. Ako ga ne možeš zamisliti, vrati se na korak 3.

Detaljno o formulaciji, operacionalizaciji i tipovima hipoteza: hipoteze u diplomskom radu.

Gde pitanje stoji u radu

U uvodu — posle obrazloženja teme i pre ciljeva. Uvod predstavlja problem, pa iz problema prirodno izvodi pitanje. Redosled koji uvod obično prati i šta u njemu ne sme da se nađe: uvod za diplomski rad.

U metodologiji — ponovljeno, ovaj put razloženo na potpitanja i povezano sa instrumentima.

U rezultatima — kao naslovi ili logika pododeljaka, da se vidi šta odgovara na šta.

U zaključku — svako pitanje dobija svoj odgovor, istim redosledom kojim je postavljeno. Zaključak u kom se ne prepoznaju pitanja iz uvoda znači da se rad usput odlepio od sopstvenog zadatka.

Test tabelom

Najbrža provera pitanja pre nego što ga pošalješ mentoru: zamisli tabelu koja na to pitanje odgovara.

Ako možeš da nacrtaš skicu — šta stoji u redovima, šta u kolonama, kakve vrednosti su u ćelijama — pitanje je dovoljno određeno. Znaš šta meriš, znaš koga porediš i znaš kakav izlaz očekuješ.

Ako ne možeš, pitanje je preširoko ili apstraktno, i doradi ga pre nego što kreneš da prikupljaš podatke.

Za kvalitativno istraživanje ista provera radi u drugom obliku: zamisli listu kategorija koje bi iz odgovora mogle da izađu. Ako ni približno ne možeš da je zamisliš, pitanje još nema oblik.

Najčešće greške

• Pitanje formulisano posle prikupljenih podataka, da bi se uklopilo u ono što je ispalo
• Cilj prepisan kao pitanje, samo sa upitnikom na kraju
• Potpitanja koja ne vode ka glavnom pitanju
• Pojmovi koji se ne mogu izmeriti — „uticaj”, „značaj”, „efikasnost” bez definicije
• Ugrađena pretpostavka u samom pitanju
• Pitanje koje se ne pojavljuje u zaključku
• Previše pitanja — svako traži svoje podatke, a nijedno ne dobija dovoljno prostora