Nedostajući odgovori u obradi

U tabeli sa odgovorima ostane prazno polje. Program ga preskoči bez upozorenja, prosek se izračuna, rezultat izađe — i sve izgleda uredno dok neko ne pita nad koliko je ispitanika taj prosek računat.

Nedostajući odgovor nije greška koja se ispravlja. To je podatak o tome da odgovora nema, i sa njim se postupa svesno. Ovaj tekst se bavi praznim poljem; odgovori koji postoje ali su neupotrebljivi — popunjeni bez pažnje, van kriterijuma, protivrečni — druga su tema, i pokriva ih šta kada prikupljeni podaci ne valjaju.

Prazno polje nije nula

Najskuplja greška u celoj priči staje u jednu rečenicu: prazno polje se u obradi nikad ne tretira kao nula.

Zašto je to važno, vidi se na primeru. Pitanje glasi koliko je puta ispitanik u poslednjih godinu dana pohađao obuku. Neko je upisao 0 — nije bio nijednom. Neko je preskočio pitanje. Ako oba završe kao nula, prosek pada, a druga osoba je u račun ušla sa tvrdnjom koju nikad nije izrekla.

Isto važi za skale. Preskočena tvrdnja nije „uopšte se ne slažem”. Neodgovoreno pitanje o prihodu nije prihod jednak nuli.

Postoji jedan slučaj u kom prazno polje jeste „ne”, i on se lako prepozna: kad je pitanje napravljeno tako da se štiklira samo ono što važi. Ispitanik koji nije pohađao nijednu obuku ostavlja prazno svuda, i to prazno zaista znači odsustvo. Razlika je u tome što to sledi iz oblika pitanja, a ne iz izgleda ćelije — pa mora biti zapisano, jer se u tabeli ta dva slučaja ne razlikuju ničim.

Program ovde neće pomoći. Ako u polje upišeš nulu, ona je nula; ako ostaviš prazno, većina alata to prepozna kao nedostajuće — ali samo ako si sve ostalo uradio dosledno. Odluka je tvoja, i donosi se pre unosa.

Tri vrste praznine

Ne nastaje svaka rupa na isti način, i ne znače isto.

Nije odgovorio. Pitanje je važilo, ispitanik ga je preskočio ili odbio. Ovo je prava nedostajuća vrednost.

Pitanje se na njega ne odnosi. Pitanje o zadovoljstvu obukom za nekoga ko obuku nije pohađao. Tu odgovora ne treba ni da bude, i ta polja nisu gubitak podataka nego posledica strukture upitnika.

Nije stiglo do pitanja. Prekinuo je anketu na sredini, pa je ostatak prazan. Ovo je odustajanje, i gleda se na nivou celog upitnika, ne pojedinačnog polja.

Razlika između prve dve menja imenilac u svakom procentu koji kasnije napišeš. Ako se nekog pitanja tiče polovina uzorka, procenat se računa u odnosu na tu polovinu, a ne na ceo uzorak. Kako se imenilac bira i kako se piše uz svaki procenat, razlaže procenti u radu.

Treća vrsta ulazi u odluku o tome da li upitnik uopšte ostaje u obradi, i to je zasebno pravilo koje se piše unapred.

Kako se prazno polje označava

Dva pristupa, i oba rade dok se drži jedan od njih.

Polje ostaje prazno. Najjednostavnije i najbezbednije u tabličnim programima. Prazna ćelija se ne meša ni sa jednom stvarnom vrednošću.

Upisuje se oznaka. Vrednost koja ne može biti stvaran odgovor — recimo 99 tamo gde se odgovara od 1 do 5 — pa se ta vrednost u programu proglasi nedostajućom.

Šta god izabrao, tri stvari moraju da stoje:

• Ista oznaka kroz celu bazu. Tri različite oznake u istoj tabeli su najbrži put do nalaza koji se ne može ponoviti.
• Oznaka koja se ne može pojaviti kao odgovor. 99 je bezbedno za skalu od 1 do 5; nije bezbedno za pitanje o godinama starosti.
• Razlike među vrstama praznine se čuvaju. Ako hoćeš da razdvojiš „nije odgovorio” od „ne odnosi se”, to su dve različite oznake, i obe se upisuju u kodnu knjigu.

Ako u programu oznaku nisi proglasio nedostajućom, ona ulazi u račun kao broj. Prosek starosti sa nekoliko unosa od 99 godina je klasičan način da nalaz ispadne besmislen, a greška se vidi tek kad neko pogleda raspon vrednosti.

Kako se odgovori uopšte prevode u brojeve i unose u tabelu, pokriva kako se ankete kodiraju u tabelu.

Šta se radi u obradi

Tri postupka, po rastućoj složenosti. Svaki ima cenu, i ta cena se u radu navodi.

Isključuje se ispitanik iz cele obrade. Ako ključne varijable nedostaju, red izlazi. Jednostavno i pošteno, ali smanjuje uzorak i može ga pomeriti — jer ljudi koji preskaču pitanja nisu slučajan izbor iz uzorka.

Isključuje se samo iz onog računa u kom podatak nedostaje. Ispitanik učestvuje u svemu za šta ima odgovore. Uzorak ostaje veći, ali se broj ispitanika razlikuje od analize do analize — i onda uz svaki nalaz mora da stoji nad koliko je ljudi računat. To se najčešće zaboravi, pa u radu stoje tri broja ispitanika koja se međusobno ne slažu, bez objašnjenja.

Vrednost se popunjava procenom. Kod izvedenih skorova je uobičajeno da se, ako ispitaniku nedostaje mala manjina stavki, skor ipak izračuna iz preostalih. Pravilo po kom se to radi piše se unapred i navodi u radu. Složenije postupke popunjavanja u diplomskom radu ne treba uvoditi bez dogovora sa mentorom — nisu greška, ali traže objašnjenje koje na tom nivou retko ko može da odbrani.

Šta se ne radi ni u jednom slučaju: prazna polja se ne popunjavaju prosekom grupe bez zapisanog pravila, i ne popunjavaju se onim što ispitanik „verovatno” misli.

Kada rupe same postanu nalaz

Prazna polja nisu ravnomerno raspoređena, i njihov raspored ume da kaže nešto.

Ako jedno pitanje ima znatno više praznina od svih ostalih, problem je najčešće u pitanju: nejasno je, osetljivo, ili nudi odgovore u kojima se deo ljudi ne prepoznaje. To je nalaz o instrumentu i piše se u ograničenjima.

Ako prazna polja dolaze pretežno od jedne grupe ispitanika — recimo, stariji ispitanici preskaču pitanja o digitalnim alatima — onda isključivanje tih redova sistematski menja sastav uzorka. Nalaz posle toga važi za užu populaciju nego što si nameravao, i to se mora reći.

Zato se, pre bilo kakve obrade, napravi jedan prost pregled: koliko nedostajućih po svakoj koloni i koliko po svakom ispitaniku. To je nekoliko minuta posla i redovno izbaci nešto što se golim okom ne vidi.

Ovo je razlog zbog kog se broj i raspored nedostajućih odgovora gleda pre obrade, a ne posle. Posle obrade više nije informacija nego problem.

Kako se to piše

Kratko, na dva mesta, i ne više od toga.

U delu o obradi podataka, jedna do dve rečenice:

Nedostajući odgovori označeni su zasebnom vrednošću i isključeni iz odgovarajućih analiza. Iz obrade su isključena četiri upitnika u kojima nije popunjen glavni deo instrumenta, tako da konačan uzorak čini 138 ispitanika. Ukupan skor računat je za ispitanike sa najviše jednom neodgovorenom stavkom.

Uz rezultate, tamo gde se broj ispitanika razlikuje od ukupnog, taj broj stoji uz sam nalaz — u tabeli ili u rečenici, dosledno kroz celo poglavlje.

Šta sve u opis obrade podataka ulazi i zašto se taj deo najčešće svede na jednu rečenicu, pokriva kako se piše metodološki deo rada.

Nijedan od ovih postupaka nije sam po sebi sumnjiv. Sumnjivo je kad ih nema, jer tada čitalac ne zna da li je rupa bila jedna ili ih je bilo trideset.

Najčešće greške

• Prazno polje uneto kao nula, pa prosek pada bez ijednog stvarnog odgovora
• Oznaka za nedostajuće nije proglašena takvom u programu, pa 99 ulazi u račun
• Tri različite oznake za istu stvar u istoj tabeli
• „Nije odgovorio” i „ne odnosi se” izjednačeni, pa imenilac u procentima nije tačan
• Različit broj ispitanika po analizama, bez oznake uz nalaz
• Odluka doneta posle obrade, prema tome koji ishod bolje izgleda
• Ništa o nedostajućim odgovorima nije napisano, pa se pretpostavlja da ih nije bilo