Stil pisanja diplomskog rada

Stil akademskog teksta se svodi na tri odluke koje se donesu jednom i drže kroz ceo rad: u kom licu pišeš, u kom vremenu, i koliko jako smeš da tvrdiš. Sve ostalo — terminologija, dužina rečenice, ton — sređuje se usput, a te tri stvari se ne mogu popraviti na kraju bez prepisivanja.

Najkraći odgovor na svaku od njih. Lice: bezlično, osim ako uputstvo tvog fakulteta ili mentor traže drugačije. Vreme: prošlo za ono što se dogodilo, sadašnje za ono što u literaturi važi. Jačina tvrdnje: tačno onolika koliko tvoji podaci nose, a to je po pravilu manje nego što bi student želeo.

Četvrto pravilo ne tiče se stila nego posledice: stil koji tvrdi previše otvara pitanja na odbrani. Rečenica „istraživanje je dokazalo da obuke povećavaju zadovoljstvo zaposlenih” na uzorku od stotinak ljudi iz tri organizacije poziva na pitanje kojim se postupkom taj uzročni odnos utvrdio. Rečenica „u ovom uzorku je uočeno da su zaposleni koji su prošli obuku prosečno više ocenili zadovoljstvo poslom” ne poziva ni na šta, a kaže isto ono što podaci daju.

Uputstvo tvog fakulteta može propisati lice, vreme ili druge jezičke zahteve i ono je merodavno; ovde je reč o onome što se u praksi očekuje kad uputstvo ćuti.

Lice: tri mogućnosti i jedno pravilo

Bezlično. „Istraživanje je sprovedeno”, „u radu se polazi od”, „dobijeni su podaci”. Najčešće rešenje i najsigurniji izbor kad ne znaš šta se traži.

Prvo lice množine. „Pošli smo od pretpostavke”, „u našem istraživanju”. Ustaljeno u nekim oblastima i na nekim katedrama. Nezgodno u diplomskom radu koji ima jednog autora, jer čitaocu nije jasno ko je „mi”.

Prvo lice jednine. „Pošao sam od pretpostavke”. Sve češće prihvaćeno, naročito u kvalitativnim istraživanjima gde je uloga istraživača deo metoda. Pre nego što ga upotrebiš, pitaj mentora.

Pravilo je jedno i važnije od izbora: ne mešaj ih. Rad koji u uvodu piše bezlično, u metodologiji „mi”, a u zaključku „ja” deluje kao da su ga pisale tri osobe. Provera traje minut — pretraži rad po rečima „smo”, „sam” i „naš” i vidi da li se poklapa sa onim što si izabrao.

Jedan izuzetak se toleriše svuda: zahvalnica, ako je ima, piše se u prvom licu jednine.

Glagolsko vreme po poglavljima

Jedina greška koja se ovde stvarno kažnjava je futur u metodologiji. „Biće anketirano oko sto pedeset studenata” u gotovom radu znači da je poglavlje prepisano iz prijave teme i da nije prerađeno posle istraživanja. Kako se ta prerada radi: kako se piše metodološki deo rada.

Koliko se sme tvrditi

Tvrdnje se u akademskom tekstu stepenuju, i taj stepen se bira prema tome šta podaci nose. Skala od najslabijeg ka najjačem:

1. Opis — „u ovom uzorku je uočeno da…”
2. Naznaka — „dobijeni podaci upućuju na to da…”
3. Veza — „utvrđena je veza između…”
4. Objašnjenje — „razlika se može objasniti time što…”
5. Uzrok — „obuke povećavaju zadovoljstvo”

Diplomski rad sa jednim merenjem i prigodnim uzorkom stiže najdalje do trećeg stepena, a četvrti se piše kao mogućnost, ne kao utvrđena činjenica. Peti stepen traži nacrt koji studentska istraživanja retko imaju, i zato se izbegava čak i kad je veza jaka. Zašto se veza i uzrok ne izjednačavaju: korelacija i uzročnost.

Reči koje čuvaju tačnost, a ne zvuče kao nesigurnost: upućuje na to, može se pretpostaviti, u pregledanoj literaturi, na ovom uzorku, jedno moguće objašnjenje. Reči koje obećavaju više nego što rad daje: dokazano je, nesumnjivo, očigledno je, svi, nikada, uvek, značajno kad nije reč o statističkoj značajnosti.

Poslednja zaslužuje posebnu pažnju. Reč „značajno” u akademskom tekstu ima tehničko značenje. Ako nisi radio postupak koji značajnost proverava, umesto nje ide „primetno”, „vidljivo” ili prosto brojevi koji govore sami.

Rečenica koja je preduga

Akademski ton se često pogrešno izjednačava sa dugom rečenicom. Efekat je obrnut: rečenica od pedeset reči sa tri zavisne klauze obično znači da autor nije siguran šta tvrdi.

Preduga: Imajući u vidu činjenicu da je zadovoljstvo poslom kompleksan konstrukt koji je u dosadašnjoj literaturi posmatran iz različitih uglova, pri čemu se javljaju i određena neslaganja među autorima, u ovom radu se, uzimajući u obzir specifičnosti uzorka, pristupilo njegovom merenju putem instrumenta koji je prethodno korišćen u sličnim istraživanjima.

Sređeno: Zadovoljstvo poslom se u literaturi određuje na različite načine i autori se oko tog određenja ne slažu u potpunosti. U ovom radu je mereno instrumentom koji je korišćen u sličnim istraživanjima, jer odgovara sastavu uzorka.

Druga verzija je kraća za trećinu i tvrdi više. Pravilo koje pomaže: jedna tvrdnja po rečenici. Ako u rečenici ima dve stvari, verovatno su to dve rečenice.

Isto važi za nizove imenica. „Analiza mogućnosti unapređenja procesa realizacije obuka” je četiri imenice pre nego što se sazna o čemu je reč. „Kako se obuke mogu unaprediti” kaže isto.

Doslednost u pojmovima

U akademskom tekstu se isti pojam zove uvek istim imenom. Sinonimi, koji u esejskom pisanju znače bogatstvo, ovde znače nepreciznost — čitalac ne zna da li se „ispitanici”, „učesnici” i „anketirani” odnose na istu grupu.

Izaberi jedan naziv za svaki ključni pojam i zapiši ga u kratak rečnik na početku pisanja. Za zamišljeno istraživanje o obukama, rečnik bi imao svega nekoliko redova: ispitanici (ne anketirani, ne učesnici), obuka (ne trening, ne edukacija), zadovoljstvo poslom (ne zadovoljstvo radnim mestom). Pet minuta na početku, i nema prepravki na kraju.

Isto važi za skraćenice. Uvode se pri prvom pojavljivanju, punim nazivom, i posle se koriste dosledno. Skraćenica koja se pojavi jednom u celom radu ne treba da postoji.

Šta u radu nema šta da traži

• Vrednosne ocene bez osnove — „poražavajući podatak”, „nažalost”, „srećom”.
• Obraćanje čitaocu — „kao što vidimo”, „zamislimo situaciju”.
• Retorička pitanja, osim eventualno jednog u uvodu.
• Novinski ton — „gorući problem”, „alarmantno stanje”, „krucijalno”.
• Prvo lice u opisu opštih stvari — „ja mislim da je zadovoljstvo važno”.
• Nepotrebno pojačavanje — „veoma značajan”, „izuzetno velika razlika”.
• Tvrdnje bez izvora u poglavlju koje ceo svoj smisao crpi iz izvora.

Poslednja je najozbiljnija i nije stilska. Rečenica koja iznosi činjenicu, a nema ni izvor ni podatak iz tvog istraživanja iza sebe, u akademskom tekstu nema uporište.

Kad se stil menja unutar istog rada

Jedna razlika je dozvoljena i očekivana: rezultati se pišu suvlje od diskusije. U poglavlju o rezultatima nema tumačenja, nema „što je i očekivano”, nema objašnjenja — tamo se samo iznosi šta je dobijeno. U diskusiji se ton menja, jer se tumači, poredi i pretpostavlja.

Studenti taj prelaz najčešće promaše u dva smera. Ili u rezultate ubace objašnjenja, pa diskusija ostane bez sadržaja, ili u diskusiji ponove brojeve umesto da ih tumače. Pravilo koje razdvaja dva poglavlja staje u jednu rečenicu: u rezultatima stoji šta, u diskusiji zašto.

Isti obrazac važi i za zaključak, koji je još suvlji od rezultata — tamo se ne uvode ni novi brojevi ni novi izvori, nego se odgovara na pitanje postavljeno u uvodu.

Tri čitanja na kraju

Stil se ne sređuje u jednom prolazu, jer se u jednom prolazu ne mogu videti tri različite stvari.

Prvo čitanje — lice i vreme. Pretraga po „smo”, „sam”, „naš” i po futuru. Mehanički posao, traje pola sata.

Drugo čitanje — jačina tvrdnji. Traži reči dokazano, svi, uvek, nikada, značajno, očigledno. Za svaku proveri da li je podaci nose; ako ne nose, spusti za jedan stepen.

Treće čitanje — naglas. Čita se naglas, poglavlje po poglavlje. Rečenica u kojoj ti ponestane daha je preduga; rečenica koju moraš da pročitaš dvaput ima dve tvrdnje. Ovo je najdosadnije i najkorisnije čitanje od tri.

Šta se proverava pre nego što rad uopšte stigne mentoru: kako se rad priprema pre slanja mentoru.