Faktorska analiza u studentskom radu

Upitnik ima dvadeset osam tvrdnji. Svaka je smišljena da meri nešto iz istog pojma, ali niko ne zna da li ih ispitanici zaista doživljavaju kao jednu stvar ili kao tri odvojene. Faktorska analiza je postupak koji na to pitanje odgovara iz samih odgovora.

Ideja je jednostavnija nego što ime zvuči. Ako se nekoliko tvrdnji stalno popunjava slično — ko je visoko na jednoj, visoko je i na ostalima — onda one verovatno mere istu stvar. Postupak traži takve grupe i predlaže koliko ih ima.

Šta postupak zapravo radi

Ulaz je tabela međusobnih povezanosti svih stavki. Izlaz je predlog da se te stavke svedu na manji broj dimenzija, i za svaku stavku podatak o tome koliko snažno pripada kojoj dimenziji.

Dva različita posla nose isto ime, pa ih vredi razdvojiti odmah.

Istraživački postupak kreće bez unapred zadate strukture. Ne kažeš koliko dimenzija očekuješ; gledaš šta izađe i pokušavaš da to protumačiš. Ovo je ono što se u diplomskim radovima radi u devet od deset slučajeva.

Potvrđujući postupak kreće od strukture koju si unapred zadao — na primer, tri dimenzije sa tačno određenim stavkama u svakoj — i proverava koliko se podaci sa tim slažu. Traži veći uzorak, drugačiji program i drugačiji način izveštavanja, i retko je opravdan na diplomskom nivou.

Ime „faktor” u oba slučaja znači isto: pretpostavljena dimenzija koja se ne meri direktno, nego se o njoj zaključuje iz odgovora na više pitanja. Zadovoljstvo poslom nije podatak koji ispitanik može da ti da jednim brojem; ono je ono što stoji iza toga kako je odgovorio na deset tvrdnji.

Ono što nijedan od njih ne radi: ne otkriva šta te dimenzije znače. Postupak vrati grupe stavki. Imena tim grupama daješ ti, iz teorije, i to je najosetljiviji deo celog posla.

Kada ima smisla, a kada nema

Ima smisla u tri situacije.

Napravio si sopstveni instrument i treba da pokažeš da stavke stvarno stoje zajedno onako kako si zamislio dok si razlagao pojam na dimenzije — što je posao opisan u tekstu operacionalizacija pojmova.

Preuzeo si tuđi instrument i menjao ga — preveo, skratio, prilagodio drugoj populaciji. Struktura koju izvorni autor navodi ne mora se ponoviti kod tvojih ispitanika.

Rad je o samom instrumentu, pa je struktura skale glavno pitanje, a ne usputna provera.

Nema smisla u dve situacije, i obe se sreću češće nego prve tri. Prva: instrument je poznat, korišćen u izvornom obliku, i ti samo treba da izmeriš nešto njime — tada se poziva na poreklo instrumenta i navodi pokazatelj pouzdanosti, o čemu piše instrument istraživanja. Druga: uzorak je mali. Postupak će ipak nešto izbaciti, ali to nešto neće biti stabilno i ne brani se.

O veličini uzorka vredi reći tačno onoliko koliko se sme. Uobičajeno se traži više ispitanika po stavci, a koliko tačno — razlikuje se po oblastima i po izvorima, i to su orijentacione konvencije, ne propis. Praktično pravilo koje stoji bez brojeva: ako imaš tridesetak stavki i pedesetak popunjenih upitnika, ovaj postupak nije za tvoj rad.

Šta se proverava pre nego što se krene

Dve provere idu pre svega ostalog i obe odgovaraju na isto pitanje: ima li u ovim podacima uopšte šta da se grupiše?

Prva gleda da li su stavke međusobno dovoljno povezane da bi grupisanje imalo smisla. Ako je svaka stavka svoja priča i ni sa čim se ne poklapa, nema dimenzija i postupak nema šta da nađe.

Druga gleda da li je uzorak dovoljan za ovakav račun, s obzirom na broj stavki.

Oba pokazatelja daje program uz sam postupak i oba se navode u radu, sa vrednošću. Njihove granice su takođe konvencija koja se razlikuje po izvorima, pa se u tekstu piše koja je granica uzeta i odakle.

Uz to ide i najobičniji pogled na podatke: stavke na kojima su skoro svi odgovorili isto ne nose informaciju i vuku ceo rezultat, a stavke sa mnogo praznih polja treba rešiti pre postupka, a ne u toku njega.

Kako se čita ono što izađe

Tri stvari se gledaju, tim redom.

Koliko dimenzija. Postoji više različitih kriterijuma za taj broj i oni se ne slažu uvek međusobno — jedan gleda koliko svaka dimenzija objašnjava, drugi se oslanja na grafički prikaz na kom se traži mesto gde kriva naglo pada. Kada se kriterijumi razilaze, presudi teorija: rešenje koje se može smisleno imenovati bolje je od rešenja koje je tehnički malo urednije.

Gde koja stavka pripada. Za svaku stavku dobijaš podatak o tome koliko je snažno vezana za svaku dimenziju. Traže se stavke koje jasno pripadaju jednoj i slabo svim ostalima. Prag ispod kog se veza smatra preslabom je opet konvencija, i navodi se kao izbor.

Problematične stavke. Dve vrste. Ona koja podjednako pripada dvema dimenzijama — znači da pitanje meša dve stvari. I ona koja ne pripada nijednoj — znači da meri nešto što ostatak upitnika ne dodiruje, ili da je loše formulisana.

Šta se sa njima radi: izbacuju se, jedna po jedna, pa se postupak ponavlja. Svako izbacivanje se beleži i objašnjava u radu, brojem stavke i razlogom. Tiho brisanje pet stavki dok rešenje ne ispadne lepo je najozbiljnija greška u ovom poslu, jer se ne vidi iz rezultata nego samo iz poređenja sa upitnikom u prilogu.

Rotacija, imenovanje i šta posle

Rotacija je korak koji rešenje čini čitljivijim: isti podaci, drugačiji ugao gledanja, tako da svaka stavka jasnije pripadne jednoj dimenziji. Postoje dve porodice — jedna pretpostavlja da su dimenzije međusobno nepovezane, druga im dozvoljava da budu povezane. Izbor sledi iz teorije: ako očekuješ da su dimenzije istog pojma povezane, uzimaš onu koja to dozvoljava, i to napišeš.

Imenovanje ide posle. Pogledaš koje su stavke ušle u jednu dimenziju, pročitaš ih naglas i tražiš šta im je zajedničko. Ime mora pokrivati sve stavke u grupi, ne samo najjaču. Ako ne uspevaš da nađeš ime, to je znak da rešenje nije dobro, a ne da ti nedostaje rečnik.

Posle imenovanja se za svaku dimenziju zasebno računa pokazatelj pouzdanosti i tek onda se skorovi po dimenzijama koriste u daljoj obradi. Šta taj pokazatelj znači, a šta ne, u tekstu pouzdanost i validnost. Kod skala sa stepenima slaganja dodatno važe i pravila iz teksta Likertova skala.

Kako se to piše u radu

U metodologiji jedan pasus: koji postupak, sa kojim kriterijumom za broj dimenzija, sa kojom rotacijom i sa kojim pragom pripadnosti. U rezultatima tabela sa stavkama i njihovom pripadnošću, broj izbačenih stavki sa razlogom, i po jedna rečenica o svakoj imenovanoj dimenziji.

Ono što se ne piše: da je struktura „potvrđena”. Istraživački postupak ništa ne potvrđuje — on predlaže. Rečenica koja stoji glasi da se izdvojilo toliko dimenzija i da njihov sadržaj odgovara pretpostavljenoj podeli pojma, uz napomenu da bi se to na drugom uzorku moralo proveriti ponovo.

Najčešće greške

• Postupak pokrenut na uzorku koji je premali za broj stavki
• Stavke izbacivane bez navođenja koje i zašto
• Dimenzije imenovane po najjačoj stavki, a ne po svemu što je u njima
• Broj dimenzija uzet po jednom kriterijumu, bez pogleda na smisao
• Rotacija navedena bez razloga zbog kog je izabrana
• Reč „potvrđeno” uz istraživački postupak
• Pouzdanost računata na celoj skali, a ne po dimenzijama
• Postupak urađen na poznatom instrumentu koji je korišćen neizmenjen