Istraživački dnevnik

Tri meseca posle prikupljanja podataka sedneš da napišeš metodologiju i zapneš na prvoj rečenici. Koliko je tačno upitnika podeljeno? Koliko je vraćeno? Zašto si sredinom marta prestao da deliš u drugoj ustanovi? Kojim danom si zatvorio onlajn obrazac?

To su podaci koje si u trenutku kad se dešavalo znao napamet i zbog toga ih nisi zapisao. Istraživački dnevnik je jedna datoteka koja te od tog razgovora sa sopstvenim pamćenjem oslobađa.

Šta se zaboravi, i to brzo

Ne zaboravljaju se veliki potezi. Pamtiš da si radio anketu i da si intervjuisao šestoro ljudi. Zaboravljaju se brojevi, datumi i razlozi, a upravo to traži svaki opis postupka.

Četiri vrste podataka koje isparavaju prve:

Brojevi u toku. Koliko poslato, koliko stiglo, koliko odbačeno i zbog čega. Krajnji broj imaš u tabeli; put do njega nemaš nigde.

Datumi. Kad je prikupljanje počelo i kad je zatvoreno. Ovo se u radu navodi skoro uvek, a rekonstruiše se teško.

Odluke i razlozi. Zašto si promenio formulaciju trećeg pitanja posle probnog popunjavanja. Zašto si odustao od jedne ustanove. Zašto je jedan intervju izbačen.

Ono što je pošlo naopako. Obrazac koji je dva dana bio nedostupan, grupa koja nije htela da učestvuje, snimak koji se pokvario. Sve to ide u rad — u ograničenja ili u sam opis postupka — a niko to ne pamti tačno.

Šta u dnevnik ide

Sedam vrsta upisa pokriva praktično sve što će ti kasnije trebati.

1. Datum i šta je tog dana urađeno, u jednoj rečenici.
2. Brojevi, uvek sa stanjem: podeljeno danas, ukupno do sada.
3. Svaka odluka koja menja postupak, sa razlogom u istoj rečenici.
4. Svako odstupanje od plana, bez ulepšavanja.
5. Pitanja koja su ispitanici postavljali dok su popunjavali — to su budući predlozi za doradu instrumenta.
6. Sopstvena zapažanja tokom prikupljanja, posebno u kvalitativnom delu.
7. Šta je sledeći korak, da se sutradan ne gubi vreme na prisećanje.

Pod četvrtom tačkom stoji najvredniji deo. Odstupanja od plana se u radu pišu, ne brišu — kako se to tačno formuliše, u tekstu opis postupka istraživanja. Da bi se napisalo, mora postojati negde zapisano.

Kako izgleda jedan upis

Dnevnik nije literatura i ne piše se u punim rečenicama gde to nije potrebno. Dovoljno je ovoliko:

14. mart. Podeljeno 40 upitnika u drugoj smeni, vraćeno 31. Ukupno vraćeno 96. Dvoje ispitanika pitalo šta znači „rukovodilac” u pitanju 7 — misle na neposrednog, ne na direktora. Za doradu instrumenta. Odustajem od treće ustanove, saglasnost nije stigla ni posle tri nedelje. Ostajem na dve, uzorak manji od planiranog. Sutra: unos u tabelu do reda 96.

Četiri reda, dva minuta. Iz njih se kasnije vadi datum, brojka o odzivu, jedno ograničenje uzorka i jedan predlog za buduća istraživanja.

Ono što ovaj upis ima, a prosečna beleška nema, jeste razlog uz svaku odluku. „Odustajem od treće ustanove” je podatak; „jer saglasnost nije stigla ni posle tri nedelje” je ono što se kasnije prepisuje u rad. Bez druge polovine rečenice, tri meseca kasnije ne znaš da li si odustao zbog prepreke ili zbog sopstvenog rasporeda, a te dve stvari se u radu pišu različito.

Format je sasvim svejedno — jedna datoteka sa datumima odozgo nadole radi posao. Bitno je da je jedno mesto, a ne beleške razbacane po telefonu, sveskama i porukama samom sebi. I da se piše istog dana, jer upis od pre tri dana već ima rupe.

Gde dnevnik stvarno spasava rad

Tri mesta, i sva tri dolaze mnogo kasnije nego što se očekuje.

Metodologija. Pododeljak o postupku traži datume, brojeve i tok. Sa dnevnikom se piše za jedno popodne, prepisivanjem. Bez njega se piše nedelju dana, uz nagađanje i uz neprijatan osećaj da nešto nije tačno.

Poglavlje o ograničenjima. Najslabije poglavlje u većini radova, jer se piše na kraju, uopšteno i naslepo. Dnevnik ga popunjava sam od sebe: sve ono što je pošlo naopako već stoji zapisano, sa datumom i razlogom. Šta u to poglavlje spada, pokrivaju ograničenja istraživanja.

Postoji i četvrto mesto, manje očigledno. Kada mentor posle dva meseca postavi pitanje na koje si već jednom odgovorio, dnevnik ti vrati tačan podatak umesto približnog. Time se izbegava najneprijatniji obrt u radu sa mentorom: dva različita broja u dve verzije istog poglavlja.

Odbrana. Pitanja o postupku su najčešća pitanja uopšte, i sva traže konkretan podatak. Ko je tačno bio u uzorku, zašto baš toliko, šta je bilo sa onima koji nisu odgovorili. Student koji te odgovore ima u jednoj datoteci vraća se na njih dan pre odbrane i zna sve.

Kod kvalitativnog rada dnevnik nosi još jednu funkciju. Beleške o tome šta si mislio dok si kodirao — zašto si dva koda spojio, kada si promenio ime temi — deo su onoga što postupak čini proverljivim, a ne stvar ličnog utiska. Kako se do tema uopšte dolazi, opisuje tematska analiza.

Šta u dnevnik ne ide

Dve stvari, i obe ga potope ako se puste.

Ne ide dnevnik osećanja. „Danas mi ništa nije išlo” nije podatak i ne pomaže ti u aprilu. Zapiši šta je urađeno i šta nije, ne kako ti je bilo.

Ne idu podaci ispitanika. Nikakva imena, kontakti ni prepoznatljivi detalji. Dnevnik je radna datoteka koja se nosi okolo i deli sa mentorom; lični podaci u njoj su rizik bez ikakve koristi. Ispitanici se označavaju istim oznakama koje koristiš u obradi.

Dodaj i treću, praktičnu: dnevnik nije zamena za plan. Plan kaže šta tek treba da se uradi i do kada, dnevnik beleži šta je urađeno. Kako se plan pravi, u tekstu plan izrade diplomskog.

Kako se od dnevnika dolazi do teksta rada

Dnevnik se ne prilaže radu i nigde se ne pominje kao izvor. On je alat, ne dokument, i ništa u radu ne sme da počiva na tome što u njemu piše, osim tvoje sposobnosti da tačno opišeš šta si radio.

Postupak je jednostavan. Kad sedneš da pišeš metodologiju, pročitaš dnevnik od početka do kraja i izvučeš četiri liste: datume, brojeve, odluke sa razlozima i odstupanja. Te četiri liste pokrivaju skoro ceo pododeljak o postupku.

Ono što ostane — zapažanja, pitanja ispitanika, ideje koje su ti padale na pamet — razvrstava se na dve strane. Deo koji objašnjava granice nalaza ide u ograničenja. Deo koji kaže šta bi sledeći istraživač uradio drugačije ide u preporuke za buduća istraživanja.

Rečenica koja se najčešće rodi baš iz dnevnika glasi ovako: „Prikupljanje je prvobitno planirano u tri ustanove, ali je zbog izostanka saglasnosti u jednoj sprovedeno u dve, što je smanjilo planirani obim uzorka.” Tu rečenicu niko ne može napisati iz sećanja tri meseca kasnije, a ona sama vredi više od pola poglavlja o ograničenjima.

Najčešće greške

• Dnevnik započet, pa napušten posle prve nedelje
• Beleške na pet mesta — telefon, sveska, poruke, margine upitnika
• Zapisani samo brojevi, bez razloga zbog kog je nešto urađeno
• Odstupanja od plana prećutana i u dnevniku, pa ih nema ni u radu
• Imena ispitanika upisana u radnu datoteku
• Upisi pisani po sećanju, nekoliko dana kasnije
• Dnevnik priložen radu kao da je dokaz o postupku