Probna odbrana pred kolegama

Skoro svako vežba izlaganje pre odbrane. Većina to radi sama, u sobi, čitajući slajdove u sebi — i posle toga na odbrani otkrije stvari koje je moglo da otkrije dan ranije. Rečenicu koja se ne izgovara. Prelaz između dva dela koji ne postoji. Grafikon koji sa tri metra niko ne vidi. Deset minuta koja su u glavi trajala deset, a naglas traju sedamnaest.

Probna odbrana postoji da bi se te stvari pojavile pred dvoje ljudi umesto pred komisijom. Da bi zaista uspela, mora da ispuni jedan uslov: mora da bude neprijatna kao prava. Vežba u kojoj se staje, ispravlja i objašnjava „ovde ću reći još nešto” ne otkriva ništa.

Zašto vežba u sebi ne radi

Tri stvari se u glavi odvijaju drugačije nego naglas, i sve tri se na odbrani plaćaju.

Vreme. Misao ide brže od govora. Izlaganje koje u glavi traje deset minuta naglas traje petnaest do sedamnaest. Koliko reči stane u minut i kako se vreme meri: trajanje izlaganja.

Prelazi. Dok čitaš slajdove, prelaz sa jednog na drugi ne postoji — kliknuo si. Naglas, između dva slajda treba izgovoriti rečenicu koja ih povezuje, i upravo tu nastaju pauze.

Ono što ti je očigledno. Znaš svoj rad šest meseci. Deo objašnjenja se u glavi preskoči jer je samorazumljiv, a slušaocu fali. To čuje samo neko drugi.

Koga zvati

Dvoje do troje je dovoljno, i sastav je važniji od broja.

Bar jedan koji ne zna tvoju temu. To je najkorisniji slušalac koga možeš imati. On će tačno pokazati gde si preskočio korak, jer se izgubi u tom trenutku.

Bar jedan koji je već branio. On zna kakva pitanja stvarno dolaze i kako se to odvija u sali.

Niko ko će te štedeti. Ako ti je čitava publika sastavljena od ljudi koji će reći „super je”, nisi ništa proverio.

Kolega sa smera i neko izvan fakulteta su dobra kombinacija. Ako imaš mogućnost da probu radite međusobno, dvoje ljudi koji vežbaju jedan drugom su najbolji mogući dogovor — obojica dobijaju publiku koja je motivisana da sluša.

Kako se postavlja

Uslovi se približavaju stvarnim koliko se može, jer se time proveravaju i stvari koje nisu u tekstu.

• Stojiš. Ne sediš za stolom sa laptopom u krilu.
• Prezentacija ide sa projektora ili sa velikog ekrana, ne sa tvog monitora.
• Publika sedi na udaljenosti na kojoj će sedeti komisija.
• Izlažeš bez zaustavljanja, od prve do poslednje rečenice, bez obzira šta se desi.
• Neko meri vreme i zapisuje minutažu po delovima.
• Koristiš ono što ćeš koristiti — svoj laptop, svoj kabl, svoje beleške ako ih planiraš.

Poslednja stavka rešava polovinu tehničkih neprijatnosti unapred. Šta se sve proverava pre termina: prezentacija za odbranu.

Tri zadatka koja publika dobija unapred

Ovo je razlika između probe koja nešto otkrije i probe posle koje čuješ „bilo je dobro”. Pitanje „kako ti se čini” ne daje upotrebljiv odgovor. Zadatak daje.

Svakom slušaocu se pre početka kaže šta beleži:

1. Gde si se izgubio. Označi trenutak u kom prestaješ da pratiš — ne razlog, samo trenutak.
2. Šta bi pitao. Zapiši svako pitanje koje ti se javi, i ono koje ti deluje glupo.
3. Šta na slajdu nisi mogao da pročitaš. Sa mesta na kom sediš.

Ako je slušalaca troje, zadaci se mogu podeliti — jedan prati tok, jedan piše pitanja, jedan gleda slajdove i meri vreme. Tako se ništa ne preklapa i svako radi jednu stvar pažljivo.

Krug pitanja posle izlaganja

Posle izlaganja se ne komentariše odmah. Prvo idu pitanja, i to onako kako idu na odbrani: slušaoci postavljaju, ti odgovaraš stojeći, bez gledanja u papir.

Ta pitanja su vrednija nego što izgledaju. Pitanje koje postavi neko ko temu ne zna obično je isto ono koje postavi član komisije koji nije mentor — oba dolaze spolja, iz teksta koji su upravo čuli. Koje kategorije pitanja se očekuju i kako se na njih odgovara: odbrana diplomskog rada.

Zapiši svako pitanje. Spisak sa probe je najbolja priprema koju možeš imati, jer nije izmišljen nego dobijen.

Tek onda komentari, i to po redu

Posle pitanja ide kratak razgovor, po zadacima koje su dobili.

Najpre trenuci u kojima su se izgubili — oni se poređaju po redosledu i tu se odmah vidi obrazac. Ako su se dvoje izgubila na istom mestu, to mesto se prepravlja bez rasprave.

Zatim slajdovi koji se ne vide. Zatim vreme: koliko je ukupno trajalo i koji je deo pojeo najviše.

O čemu se ne razgovara: o sadržaju rada, o tome da li je uzorak trebalo da bude drugačiji i da li je poglavlje moglo drugačije. Rad je gotov i predat. Proba je vežba izlaganja, ne recenzija teksta — to je posao koji se radio ranije, sa mentorom: provera rada pred mentorom.

Šta se posle probe menja

Izmene se rade odmah, istog dana, dok ti je sve sveže. Redosled po koristi:

Vreme. Ako izlaganje prelazi termin, prvo se izbacuje, pa tek onda ubrzava. Govor ubrzan da bi stao u vreme je najgori mogući ishod.

Mesta na kojima su se izgubili. Najčešće nedostaje jedna rečenica, ne ceo pasus — rečenica koja kaže zašto sada prelaziš na ovo.

Nečitljivi slajdovi. Krupnije, manje teksta, ili se podatak izgovara umesto da se prikazuje.

Odgovori na pitanja sa spiska. Za svako pitanje sa probe napiši tri rečenice odgovora i izgovori ih naglas.

Ono što se ne menja posle probe: struktura izlaganja u celini, osim ako se svi slušaoci izgube na istom mestu. Prekrajanje celog izlaganja dan pred odbranu donosi više štete nego koristi.

Drugi prolaz

Jedna proba otkriva probleme; druga proverava da li su rešeni. Drugi prolaz je kraći i ima jedan cilj — da izlaganje prođe od početka do kraja u vremenu, bez zastoja.

Može i sam, naglas i sa štopericom, dan kasnije. Ako drugi put staje u termin i nigde ne zapinješ, posao je gotov.

Ako nemaš kome da izlažeš

Snimi se telefonom, stojeći, u jednom prolazu, i pogledaj snimak sutradan. Neće zameniti pitanja, ali pouzdano otkriva vreme, poštapalice, tempo i mesta na kojima gledaš u slajd umesto u publiku.

Drugo rešenje je izlaganje jednoj osobi koja o temi ne zna ništa — članu porodice, cimeru. Ta osoba ne može da ti postavi stručno pitanje, ali može tačno da kaže gde je prestala da razume.

Najčešće greške

• Proba sa zaustavljanjem i objašnjavanjem šta će biti rečeno
• Publika koja ne zna šta da prati, pa kaže „bilo je dobro”
• Sedenje za stolom umesto stajanja pred ekranom
• Vreme koje niko nije merio
• Pitanja nezapisana, pa izgubljena
• Razgovor skrenuo na sadržaj rada umesto na izlaganje
• Proba dan pred odbranu, kad se ništa ne stiže promeniti

Plan za jedno popodne

1. Pozovi dvoje ljudi, bar jednog van teme, tri do pet dana pre odbrane.
2. Postavi prostoriju: projektor ili veliki ekran, ti stojiš, oni sede.
3. Podeli zadatke — tok, pitanja, slajdovi i vreme.
4. Izloži bez zaustavljanja, od početka do kraja.
5. Krug pitanja, ti odgovaraš stojeći; sve se zapisuje.
6. Kratak razgovor po zadacima, bez ulaženja u sadržaj rada.
7. Istog dana: skrati, dodaj rečenice prelaza, popravi slajdove, napiši odgovore.
8. Sutradan: drugi prolaz sa štopericom.